Lednici i lednicka erozija

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz geografije.

Geomorfologija (γη, geos, "zemlja";μορφή, morfos, " oblik";λόγος, logos saznanje) je nauka o postanku i razviću oblika u reljefu Zemljine površi, koji su nastali pod uticajem endogenih i egzogenih procesa. Samim tim, geomorfološka proučavanja ne mogu se sprovoditi bez dobrog poznavanja geologije. Reljef nastaje, dakle, kao rezultat sukoba različitih prirodnih procesa ali i sve više pod uticajem čoveka. Geomorfologija se bavi prikupljanjem kvalitativnih i kvantitativnih parametara o terenu, registruje pojavne morfološke oblike i bavi se utvrđivanjem razloga njihovog nastanka, te daje kvalitetne podatke potrebne za izučavanje istorije stvaranja terena. Posebna primena geomorfologije uključuje utvrđivanje predispozicije terena za nastanak klizišta.

Ova disciplina pripada geonaukama a izučava se od strane geologa, geodeta, geografa, arheologa, građevinara i šumara. Izučavanje geomorfoloških oblika podrazumeva izučavanje svih uslova koji vladaju i svih uticaja koji izazivaju stvaranje raznovrsnih geomorfoloških oblika. Endogeni faktori koji utiču na oblikovanje su zemljotresi, magmatizam i vulkanizam. Osnovni egzogeni faktori (agensi) koji su odgovorni za većinu topografkih (morfoloških) obeležja su voda, vetar, lednici i talasi.

Prema dominirajućem faktoru koji utiče na nastanak određenih oblika diferencirali su se različiti geomorfološki procesi: padinski, fluvijalni, eolski, glacijalni, marinski i kraški. Postoji i grupa pojavnih oblika koji nastaju podjednakim dejstvom dva ili više procesa te je njih teško odvojiti po ovom kriterijumu. Ovakva podela proistekla je iz praktičnih razloga. Ona pospešuje razumevanje uticaja različitih klimatskih i hidroloških uticaja na oblikovanje terena, ali uzima u obzir i geološku predispoziciju terena, te pomaže u rešavanju praktičnih problema sa stanovišta izučavanja problema uzrok-posledica, pored činjenice da može pomoći predviđanju gde se kakvi morfološki oblici mogu javiti.

Glacijalni proces se javlja u geografskim područjima gde vladaju niske temperature, a pod uticajem lednika. Lednici (glečeri) predstavljaju izuzetno efikasno sredstvo za promenu izgleda reljefa. Kretanjem lednika niz padinu dolazi do erozije i otkidanja stenskih masa i njihovog mrvljenja. Na ovaj način nastaje sitan sediment koji se naziva glacijalno brašno. Nanos materijala koji lednik na svom putu gura i koji zaostaje nakon njegovog nestanka naziva se morena. Glacijalni geomorfološki oblici koji nastaju ledničkim procesom nazivaju se cirk i valov. Dejstvom lednika mogu nastati lednička (glacijalna) jezera. Aluvijalne ravni predstavljaju nanosne ravnice oko rečnih korita, odnosno uravnjeno dno širokih rečnih dolina izgrađeno od rečnih nanosa (facija povodnja). Izgrađuju se pri visokim vodostajima i poplavama, kada reke plave velike površine dolinskog dna. One su oblici čije se nastajanje vezuje za kasne stadijume usaglašavanja uzdužnog rečnog profila, kada prestaje da deluje vertikalna erozija, a bočnom erozijom i denudacijom se pomeraju dolinske strane i dolazi do akumulacije nanosa. Aluvijalne ravni koji plave i najmanje velike vode naziva se inundaciona ravan. Širina aluvijalne ravni srazmerna je veličini rečnog toka. Aluvijalna ravan Dunava kod Zemuna 17 km, a Save kod Beograda 3-7 km.

Lednici

Lednik (ledenjak, glečer) je pokretna ledena masa, ledena reka, koja nastaje na mestima na kojima sneg ne uspeva da se otopi, gde se godinama taloži. Na samom početku taloženja sneg se pretvara u fini zrnasti led, a potom dobija svoj tipičan izgled – postaje pravi lednički led. Kada težina nagomilanog leda izazove pritisak u donjim delovima lednika dolazi do topljenja leda na samom dnu, i celokupna masa lednika počinje da se pomera preko otopljenog dela, klizeći prema podnožju padine. Na svom putu, masa leda drobi sve pred sobom i potiskuje komade odlomljenih stena, ostavljajući za sobom udubljenje u tlu u obliku oluka ili slova U. Ovakavo udubljenje se naziva cirk. Po svom razornom uticaju na tlo, lednik se smatra za najveću erozionu silu prirode. Jedna od najpoznatijih ledničkih dolina je dolina Josmit u Kaliforniji.

Grenland i Antartik se nazivaju kontinentalnim lednicima jer se led na njima stalno kreće, i to od središta ka ivicama – obalama kontinenta, gde se, dolazeći u kontakt sa vodom, lednici otapaju ili se sa njih odlamaju veći ili manji komadi leda – ledeni bregovi, koji se kreću vodenim prostranstvima. Najpoznatiji, ali ne i najveći, je ledeni breg koji je udario u brod Titanik i potopio ga 14. aprila 1912. godine. Na Grenlandu se nalazi i najbrži lednik na svetu – lednik Kvarajak, koji za jedan dan pređe od 20 do 25 metara.

Lednik se na svom putu ponaša kao velika razorna reka, a kada naiđe na strme delove, lednik poprima oblik vodopada, jer se ogromna masa razmrvnjenih ledenih blokova survava niz strminu. Iznad same ivice vodopada se mogu stvoriti ledeni mostovi koji prekriju lednik koji propada, tako da se on i ne vidi – poznat je ledeni vodopad Kumbu na južnom delu Everesta, Himalaji.

Glacijalni proces je geomorfološki proces koji nastaje delovanjem leda, snega i mraza (niskih temperatura). Ovako su objedinjena tri procesa, koja se, inače, razlikuju. Dejstvo leda predstavlja glacijalni proces u užem smislu. Geomorfološko dejstvo snega naziva se nivacioni proces, dok se delovanje mraza naziva kriogeni proces. Objedinjenje ova tri procesa učinjeno je zbog toga što njihovi agensi deluju istovremeno i na istom prostoru. NJihovi mehanizmi su međusobno veoma bliski i povezani, pa su slični i efekti koje oni izazivaju. Oblici ova tri procesa su, takođe, veoma slični, i sa postepenim prelazima jednih u druge.

Opštu i osnovnu karakteristiku glacijalnog procesa čine izuzetno veliki morfološki učinci. U ovom procesu se eroduju, transportuju i akumuliraju velike količine materijala. Zbog toga, glacijalni proces, iako vremenski ograničen, ostavlja za sobom jasno uočljive promene u reljefu. Agens glacijalnog procesa je udruženo delovanje temperaturnih promena, tj. dejstvo mraza, kao i kinetičke energije snega i leda. Do pokretanja snega i leda dolazi postepeno, zbog toga što se naslage godinama ne otapaju, pa se, naslagama novog snega, preko starijeg, povećava njegova ukupna debljina. Pod pritiskom naslaga debelih od 30 do 50 m počinje prekristalizacija donjih slojeva snega i nastaje zrnasti sneg. Prekristalisali zrnasti sneg naziva se snežanik. U literaturi se veoma često koristi i nemački termin firn .

Daljim povećavanjem pritiska, usled gomilanja novog snega, snežanik prelazi u led. Snežanik se pod pritiskom otapa, pa se javlja pojava tečenja donjih slojeva, koji su oslobođeni pritiska.