Korupcija u Srbiji

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.

Korupcija, odnosno praksa podmićivanja, stara je koliko i država. Stoga je i borba za njeno suzbijanje isto toliko stara. Uporedo s razvojem privredne aktivnosti, mešanjem države u privredu i birokratizovanjem društva, korupcija je dobijala na intenzitetu. Samim tim, postala je jedan od značajnih problema savremenog sveta.
Korupcija se može definisati na nekoliko različitih načina. Korupcija označava pokvarenosti, raspadanje, podmićivanje, potplaćivanje, krivotvorenje… Pod korupcijom, danas, najčešće podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog položaja i moći radi sopstvene koristi.
Korupcija je devijantno ponašanje povezano sa specifičnim motivom – da se pribavi privatna dobit na račun javnog ovlašćenja.
Najobuhvatniju definiciju korupcije je ponudio Vito Tanci. Prema njemu, korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Princip nepristrasnosti zahteva da, pri donošenju odluka, lični ili bilo koji drugi odnosi između učesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Ovaj princip je deo funkcionisanja savremenog tržišta, koje je, prema samoj definiciji, depersonalizovano. Na osnovu Tancijeve definicije, može se zaključiti da postoje dva potrebna uslova da narušavanje nepristrasnosti bude okarakterisano kao korupcija.
Prvo, potrebno je da postoji namera slučajno narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, nesavršene informisanosti, ne predstavlja korupciju.
Drugo, potrebno je da se kao posledica navedene nepristrasnosti javlja prisvajanje neke pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi.
Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi za onoga koji donosi pristrasne odluke, može da uzima različite oblike. Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi, može da se odvija simultano sa donošenjem pristrasne odluke, ali ta dva čina mogu da budu vremenski razdvojena. Naime, donošenje pristrasne odluke korumpiranog stvara neformalnu, ali veoma čvrstu obavezu koruptora da vrati tu uslugu, odnosno da pruži protivuslugu i ta obaveza ne zastareva u vremenu, tako da je sticanje lične pogodnosti korumpiranog pomereno u budućnost. Ukoliko je protivusluga dobro plaćeno radno mesto za sina, a sin je tek krenuo na fakultet, izvesno je da će postojati vremenska razlika između dva čina. Navedena definicija korupcije predstavlja solidan analitički okvir za istraživanje ovog fenomena. Međutim, primena navedene definicije kao kriterijuma za ocenu posmatrane delatnosti. Naime, radi se o tome da je prilično teško operativno definisati pristrasnost pri donošenju odluka, odnosno kršenje načela nepristrasnosti. To se najlakše može utvrditi ukoliko je došlo do kršenja nekog formalnog pravila.
U nastavku rada govorićemo o korupciji u našoj zemlji odnosno o korupciju u Srbiji ali iz konteksta antikorupcijiskih tela koja su oformljena radi suzbijanja ovog fenomena i to:
- Savetu za borbu protiv korupcije,
- povereniku za informacije od javnog značaja,
- ombudsmanu,
- agenciji za borbu protiv korupcije.
Rad ima za cilj da približi i objasni ulogu pomenutih tela u cilju borbe protiv korupcije u našoj zemlji.

Korupcija u Srbiji

Kada je u pitanju Srbija, korupcija ne samo da je prisutna u svim sferama društvenog života, nego je i veoma raširena, zbog čega se naša zemlja ubraja u zemlje sa visokim stepenom korupcije.
Centralna obeležja institucionalnog, odnosno privredno-sistemskog okvira koji je omogućio i podstakao korupciju u Srbiji predstavljaju etatistička privreda, rasprostranjena državna intervencija, arbitrarne odluke države, diskriminativna ekonomska politika, ali i ekonomske sankcije protiv Srbije. Pri tome, većina od mehanizama korupcije su univerzalni, deluju u svim zemljama sveta na sličan način, možda su u Srbiji dobili samo neka specifična obeležja.
Ranih 1990-tih godina do.lo je do kulminacije političke i ekonomske krize, izbijanja rata i konačno raspada tadašnje države (bivše SFR Jugoslavije). To je istovremeno označilo i potrebu stvaranja nove privredno-sistemske infrastrukture. Prelazak na drugačije mehanizme privredne koordinacije izazvao je i potrebu stvaranja drugačijih ekonomskih institucija. U Srbiji se desio najgori mogući slučaj: jedan institucionalni sistem je razrušen, a u međuvremenu nije uspostavljen alternativni. Na taj način, izgubljen je neophodni orijentir, stvoreno je stanje institucionalnog nereda i, kao posledica svega toga zajedno, razgranala se kleptokratija i korupcija.
Srbija nije početkom devedesetih godina sprovela odlučne mere društvene i ekonomske reforme pa, shodno tome, nisu bile uspostavljene ni odgovarajuće institucije demokratskog društva i tržišne privrede. Uprkos formalnom postojanju određenih tržišnih institucija, srpska privreda je bez ikakve sumnje u protekloj deceniji funkcionisala kao naglašeno etatistička. Umesto da krene u tranziciju, ona je, privredno-sistemski posmatrano, bila vraæena decenije unazad. Proizvodnju i alokaciju resursa nisu usmeravali potrošači i njihove preferencije, odnosno odluke menadžera relativno samostalnih preduzeća, nego administrativne aktivnosti vlade. U Srbiji se desilo upravo ono što se već decenijama argumentovano analizira u okvirima institucionalne ekonomske teorije. Pojedinci su zapravo samo racionalno reagovali na spoljašnje podsticaje, odnosno ostvarivali za sebe najboqu moguću poziciju uz data sistemska ograničenja. Stvorena je snažna interesna veza privrede i države, države i dela radnika i radničkih sindikata, ali i između banaka i privrede.
Osnovni institucionalni izvor korupcije u Srbiji bio je sadržan u preteranom privrednom normativizmu. Kontrola cena nije bila u stanju da reši pitanje adekvatnog usaglašavanja ponude i tražnje, što je dovodilo do toga da su se otvarali novi i sve složeniji ekonomski problemi. Oni su se gomilali i vlada je nastojala da ih rešava istim lekarskim sredstvom kojim ih je i izazvala - dodatnim normativizmom (propisuje se, zabranjuje se, naređuje se.). Hipertrofirani privredni normativizam u Srbiji doveo je do toga da ponekad čak ni eksperti nisu bili u stanju da se u tome uspešno snađu. Tako je hipertrofirani normativizam postao, možda i nenameravano, podsticaj korupciji.
Svojevrsnu .institucionalnu konstantu, odnosno poslovno okruženje privrednog života u Srbiji u protekloj deceniji predstavljale su ekonomske i političke sankcije, nametnute 1992. godine od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tokom 1990-tih godina, te sankcije su bile pojačavane, ukidane, ponovno uvođene, modifikovane, razdvojene na unutrašnje i spoljašnji zid, da bi na kraju 2000. godine bile definitivno ukinute. S jedne strane, one su dodatno pojačale osnovne degenerativne karakteristike već postojećeg etatističkog privrednog sistema.