kada čujem reč preduzetnik pomislim

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 1 Glasova - 5 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
mirjanabr
Unregistered

 
Poruka: #1
Smile kada čujem reč preduzetnik pomislim
MEGATREND UNIVERZITET
Fakultet za menadžment valjevo

Osnovne akademske studije

Predmet: Finansijski menadžment

Profesor: Vesna Miletić


(SOLVENTNOST I INSOLVENTNOST PREDUZEĆA)
__________________________________________________


- seminarski rad -










SADRŽAJ:


- definicija
- održavanje optimalne solventnosti preduzeća
- pozitivna bilansna neravnoteža
- pozitivan finansijski rezultat
- pozitivan novčani tok
- mere politike solventnosti preduzeća
- mere za smanjenje novčanih izdataka
- kriterijumi za izbor mera politike solventnosti
- insolventnost
- unutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća
- finansijska neravnoteža u bilansu stanja
- unutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća
- finansijska neravnoteža u bilansu stanja
- kratkoročna i dugoročna finansijska neravnoteža
- finansiranje dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva
- finansiranje ulaganja u dugoročne hartije od vrednosti
- finansiranje kratkoročnih ulaganja u zalihe
- finansiranje kratkoročnih ulaganja u potraživanja
- struktura likvidne imovine
- ispadanje imovine iz upotrebe
- finansijska neravnoteža u bilansu uspeha
- finansijska neravnoteža novčanih tokova
- raspodela finansijskog rezultata
- spoljni uzroci insolventnosti
- monetarna politika centralne banke
- kreditna politika poslovnih banaka
- platni promet
- primarna i sekundarna raspodela novca
- državni budžet i drugi budžeti
- aktivnost državnih organa
- ostali spoljni uzroci insolventnosti











Solventnost potiče od latinskih reči solvens odnosno, solvere; prva označava onog koji je u stanju da plati, a druga – znači platiti, rešiti se duga. Ovim pojmom označava se sposobnost preduzeća da plaća svoje obaveze u roku njihovog dospeća. Insolventnost ima suprotno značenje i označava nesposobnost preduzeća da plaća svoje obaveze u roku dospeća.

1. ODRŽAVANJE OPTIMALNE SOLVENTNOSTI PREDUZEĆA

Najvažniji uslovi koje treba obezbediti za postizanje i održavanje solventnosti preduzeća su: a) pozitivna bilansna neravnoteža, b) pozitivan finansijski rezultat i c) pozitivan novčani tok.
Pozitivna bilansna neravnoteža
1. Postizanjem i održavanjem pozitivne bilansne neravnoteže stvaraju se uslovi za održavanje stalne solventnosti. Kod pozitivne bilansne neravnoteže dugoročno vezana imovina manja je od dugoročnih izvora, a kratkoročno vezana imovina veća je od kratkoročnih izvora finansiranja. Ova neravnoteža poželjna je sa aspekta 1) solventnosti, 2) rentabilnosti i 3) novčanih tokova.
Kod pozitivne bilansne neravnoteže jedan deo kratkoročno vezane imovine finansira se iz dugoročnih izvora, pa pošto se taj deo kratkoročno vezane imovine transformiše u novac u roku do jedne godine, a dugoročni izvori iz kojih se imovina finansira traju duže od jedne godine, stvara se novčana rezerva solventnosti koja preduzeću poboljšava solventnost. Kada se pozitivna bilansna neravnoteža održava uz minimalnu rezervu solventnosti, tada ta rezerva neće znatno smanjivati rentabilnost preduzeća.
Kod pozitivne bilansne neravnoteže preduzeće ima usklađene novčane tokove, usklađena novčana primanja od transformacije kratkoročno i dugoročno vezane imovine u novac sa novčanim izdacima za izmirenje obaveza prema kratkoročnim i dugoročnim izvorima finansiranja. U onom delu u kome se kratkoročno vezana imovina finansira iz dugoročnih izvora brže se ostvaruju novčana primanja nego novčani izdaci, čime se stvara novčana rezerva solventnosti. Pored pozitivne bilansne neravnoteže mogu postojati i neutralna bilansna ravnoteža i negativna bilansna neravnoteža.
Neutralna bilansna ravnoteža postoji kada je kratkoročno vezana imovina jednaka po obimu i roku sa kraktoročnim izvorima, a dugoročno vezana imovina jednaka dugoročnim izvorima finansiranja. To je granica finansijske ravnoteže u bilansu i može se tolerisati sa aspekta solventnosti. Kod neutralne bilansne ravnoteže ne stvara se siguronosna rezerva solventnosti, pa i manji poremećaji u naplati potraživanja ili povećanju obaveza mogu prouzrokovati insolventnost.
Negativna bilansna neravnoteža postoji kada je kratkoročno vezana imovina manja od kratkoročnih izvora, a dugoročno vezana imovina veća od dugoročnih izvora finansiranja. Tada preduzeće deo dugoročno vezane imovine finansira iz neodgovarajućih kraktoročnih izvora, što može prouzrokovati insolventnost.

- Pozitivan finansijski rezultat
Za obezbeđenje stalne solventnosti preduzeća nije dovoljno samo da se postigne i održava pozitivna bilansna neravnoteža.Potrebno je da se ostvari pozitivan finansijski rezultat, postizanje i održavanje pozitivne finansijske neravnoteže između prihoda i rashoda. Finansijski učinci kratkoročnih i dugoročnih ulaganja i njihovog finansiranj utiču na veličinu prihoda i rashoda. Razlika između prihoda i rashoda predstavlja finansijski rezultat, koji može biti pozitivan ili negativan.
Preduzeće treba da teži stvaranju većih prihoda od rashoda, ostvarenju pozitivnog finansijskog rezultata. Ovakav rezultat je potreban naročito sa aspekta rentabilnosti i solventnosti. Veća rentabilnost donosi veći finansijski učinak,veći prinos od kratkoročnih i dugoročnih ulaganja.Ostvaren pozitivan finansijski rezultat može se upotrebiti za isplatu dividendi, ili izdvojiti kao zadržani dobitak, ili izdvojiti za stvaranje rezervi.
Veći pozitivan finansijski rezultat omogućuje veće zadržavanje dobitka u preduzeću, čime se poboljšava dugoročna finansijska ravnoteža i povećava osnovni kapital. Zadržavanjem dobitka povećava se sposobnost dugoročnog finansiranja, a smanjuje stopa zaduženosti. Time se stvaraju uslovi za osiguranje solventnosti preduzeća. Politika solventnosti preduzeća utiče na politiku raspodele ostvarenog neto dobitka. Preduzeće može biti insolventno i kada ostvaruje pozitivan finansijski rezultat ako ostvareni dobitak uloži u materijalnu ili finansijsku imovinu iz koje se novac vraća nakon roka dospeća obaveza plaćanja.Kada preduzeće ostvari ukupne prihode koji su jednaki ukupnim rashodima, onda je ostvarilo neutralan finansijski rezultat. Ovaj rezultat predstavlja donju granicu ispod koje se finansijski rezultat ne bi smeo spustiti. Tada preduzeće sa ostvarenim prihodima pokriva u celini ostvarene rashode, ali nema ni dobitka ni gubitka. Pošto nema dobitka, preduzeće ne može povećati osnovni kapital niti popraviti dugoročnu finansijsku neravnotežu, ako je ona pomerena prema dugoročno vezanoj imovini, što može da prouzrokuje insolventnost preduzeća.Kada preduzeće ostvari ukupne prihode koji su manji od ukupnih rashoda, onda ono ostvaruje negativan finansijski rezultat, odnosno gubitak. Ovakvo stanje po pravilu prouzrokuje insolventnost zato što tada preduzeće sa naplaćenim prihodima ne može da pokrije sve rashode.I u ovom slučaju preduzeće neće biti insolventno ako ima pozitivnu finansijsku neravnotežu u kojoj je razlika između dugoročnih izvora finansiranja i dugoročno vezane imovine jednaka ili veća od gubitka.

- Pozitivan novčani tok
Finansijski menadžment mora da posveti posebnu pažnju novčanim primanjima i novčanim izdacima, njihovoj stalnoj sinhronizaciji od koje zavisi solventnost preduzeća, sposobnost finansiranja, isplata dividendi . Treba težiti obezbeđenju većih novčanih primanja od novčanih davanja,stvaranju pozitivnog neto novčanog toka. Pozitivan neto novčani tok (cash flow) je značajan sa aspekta solventnosti i rentabilnosti. Sa aspekta solventnosti pozitivan neto novčani tok je poželjan što tada preduzeće ostvaruje veća novčana primanja od novčanih davanja, a taj višak novca daje sigurnost u održavanju stalne solventnosti. Sa aspekta rentabilnosti neto novčani tok je pozitivan zato što se višak novčanih sredstava do njegove konačne upotrebe može uložiti, npr u kratkoročne hartije od vrednosti i time povećati prihode, finansijski rezultat i rentabilnost.
Donju granicu, koja se može tolerisati u vođenju politike solventnosti, čini neutralni novčani tok, kod koga su novčana primanja jednaka novčanim izdacima. Ako su u tom slučaju novčana primanja sinhronizovana sa novčanim davanjima po obimu i roku, preduzeće nema ni manjka ni viška novca. Tada i manji poremećaji u novčanim tokovima u smislu neusklađenosti novčanih primanja sa novčanim izdacima mogu dovesti do insolventnosti.Neto novčani tok može biti i negativan. Kod negativnog neto novčanog toka novčana primanja su manja od novčanih davanja. Takva situacija dovodi do insolventnosti, što preduzeću nameće potrebu za dodatnim zaduživanjem, čime se povećavaju troškovi finansiranja i smanjuje rentabilnost.
Naplata potraživanja i plaćanje obaveza utiču na stanje novčanih sredstava na žiro računu preduzeća i na solventnost. Finansijski menadžment treba da nastoji da ubrzano naplaćuje potraživanja, i to: 1) skraćenjem rokova naplate potraživanja, 2) kontrolom naplate potraživanja i 3) skraćenjem vremena zadržavanja novca u kanalima platnog prometa. U isto vreme, finansijski menadžment treba da uspori isplatu obaveza. Brzom naplatom i sporim plaćanjem obezbeđuje se maksimalno moguća raspoloživost novca.Treba voditi računa da se ne remete dobri poslovni odnosi sa kupcima i dobavljačima.
Finansijski menadžment ne može u potpunosti da predvidi buduće poslovanje preduzeća. Zato preduzeće formira i drži sigurnosnu rezervu solventnosti kojom obezbeđuje sigurnost sa aspekta solventnosti preduzeća. Ova rezerva se stvara pomoću pozitivnog finansijskog rezultata, pozitivne bilansne ravnoteže i pozitivnog neto novčanog toka.
Politika solventnosti treba da teži optimalnoj solventnosti pod kojom se podrazumeva stalna,trajna sposobnost plaćanja dospelih obaveza o roku, uz minimalni rizik insolventnosti i minimalno smanjenje rentabilnosti po osnovu držanja sigurnosne rezerve solventnosti. Da bi preduzeće postiglo i održavalo optimalnu solventnost treba da ima onoliko novčanih sredstava koliko iznose dospele obaveze i minimalni iznos sigurnosne rezerve koja će pružiti sigurnost u održavanju solventnosti, a minimalno smanjiti rentabilnost
Sigurnosna rezerva solventnosti smanjuje rentabilnost preduzeća, jer ta sredstva nisu uključena u proces reprodukcije i ne doprinose finansijskom rezultatu. Na ovaj način stvara se oportunitetni trošak, koji predstavlja propuštenu zaradu koja se mogla ostvariti da je rezerva uložena u rentabilnu privrednu ili drugu poslovnu aktivnost. Oportunitetni trošak se može izbeći ako poslovna banka kod koje su deponovana sredstva preduzeća plaća kamatu na depozite po viđenju, ili ako preduzeće sredstva rezerve ulaže u kratkoročne hartije od vrednosti koje se mogu brzo unovčiti.
Može se zaključiti da između načela rentabilnosti i načela solventnosti postoji suprotnost. Smanjenje rizika insolventnosti je u suprotnosti sa rentabilnošću. Povećanjem sigurnosne rezerve solventnosti povećava se sigurnost u održavanju solventnosti, ali se smanjuje stopa na ukupno uložen kapital, i obrnuto.Suprotnost između solventnosti i rentabilnosti finansijski menadžment preduzeća treba da se svede na najmanju meru. Sigurnosna rezerva solventnosti treba da bude: 1) planirana, 2) fleksibilna, 3) nužna i 4) minimalna. Planiranjem ove rezerve treba uzeti u obzir sve unutrašnje i spoljašnje uzroke koji stvaraju rizik insolventnosti. Ona treba da bude fleksibilna i da se dinamički prilagođava promenjenim potrebama preduzeća. Sigurnosna rezerva solventnosti je nužna pošto se bez nje ne može obezbediti stalna platežna sposobnost imajući u vidu rizike inoslventnosti i kolebanja u primanjima i davanjima preduzeća. Ona treba da bude minimalna i da bitno ne ugrožava rentabilnost, ali dovoljna da obezbedi solventnost.
Kada preduzeće ima sinhronizovana primanja i davanja, tada je potreban niži iznos sigurnosne rezerve solventnosti, i obrnuto. Primanja preduzeća zavise i od solventnosti njihovih dužnika.Kada su dužnici insolventni, tada se vreme mobilizacije novca naplatom potraživanja usporava, čime se smanjuje priliv novca na žiro račun, što dovodi do aktiviranja i upotrebe sigurnosne rezerve solventnosti. Ako je cela privreda insolventna, ove rezerve moraju biti veće, jer su veći i rizici insolventnosti. Kada je veća mogućnost predviđanja novčanih tokova, potrebna je niža sigurnosna rezerva solventnosti.Uslučaju postojanja oštrih zakonskih i tržišnih sankcija za insolventnost, kao i u slučaju nepovoljnih uslova za pribavljanje dodatnih novčanih sredstava, treba obezbediti veću sigurnosnu rezervu solventnosti.

MERE POLITIKE SOLVENTNOSTI PREDUZEĆA
-Mere za povećanje novčanih primanja
U cilju očuvanja solventnosti mogu se preduzeti mere za povećanje novčanih primanja, i to: u a) proizvodnji, b) prodaji i c) finansiranju.
a) U domenu proizvodnje mogu se preduzeti sledeće mere: 1) ubrzanje procesa proizvodnje, 2) povećanje obima proizvodnje i 3) promena proizvodnog programa.
Ubrzanjem procesa proizvodnje može se povećati proizvodnost rada i ubrzati unutrašnji promet. Treba skratiti i ubrzati proizvodni proces, postići veći stepen korišćenja kapaciteta, smanjiti zalihe i osloboditi novac koji je vezan u zalihama. Posledica ovog može biti veća proizvodnja, veća prodaja i veći novčani priliv.
Povećanjem obima proizvodnje stvaraju se preduslovi za veću prodaju i veća novčana primanja. Povećanjem obima proizvodnje povećavaju se novčani izdaci, pa je ova mera prihvatljiva ako se njome ostvaruju veći prihodi od rashoda. Ova mera doprinosi bržoj transformaciji dugoročne imovine u novac putem brže naplate amortizacije kroz prodajnu cenu gotovih proizvoda.
Povećanje novčanih primanja može se obezbediti i promenom proizvodnog programa. Treba nastojati da se proizvodi i prodaje ona roba koja donosi veću zaradu po jedinici proizvoda.
b) U oblasti prodaje mogu se preduzeti sledeće mere: 1) povećanje prodaje i naplate potraživanja, 2) svođenje rizika naplate potraživanja na minimum i 3) prodaja imovine.
Solventnost preduzeća može se poboljšati povećanjem prodaje i ubrzanjem naplate potraživanja. Postiže se poboljšanjem marketinga, snižavanjem prodajnih cena, uvođenjem pogodnosti za kupca za brže plaćanje, bržim ispostavljanjem faktura, kontrolom naplate potraživanja i sl. Preduzimanjem ovih mera ne bi trebalo stvarati nepovoljnije uslove plaćanja od onih koje zahtevaju konkurentska preduzeća.
Za održavanje solventnosti važno je da se rizik naplate potraživanja svede na minimum. Preduzeće treba da utvrdi kriterijume koje kupac treba da ispuni da bi se roba mogla prodavati na odloženo plaćanje. Ako su ovi kriterijumi blagi, onda se povećava prodaja i prosečno vreme naplate potraživanja, ali se povećava i gubitak zbog nenaplativosti potraživanja. S druge strane, kada preduzeće ima oštre kriterijume za prodaju robe na odloženo plaćanje, tada se smanjuje prodaja i skraćuje se prosečno vreme naplate potraživanja, ali se smanjuje i gubitak od nenaplativosti potraživanja, pošto se eliminišu oni kupci kod kojih je rizik naplate potraživanja veliki.Rizik naplate potraživanja se smanjuje analizom i ocenom boniteta i kreditne sposobnosti kupaca, što se postiže analizom njihovih bilansa stanja i uspeha, novčanih tokova, prosečnog broja dana plaćanja obaveza, stanja gotovine, sposobnosti plaćanja i sl. Ukoliko se analizom i ocenom boniteta i kreditne sposobnosti utvrdi da se radi o vrlo rizičnom kupcu, tada tom kupcu treba ograničiti ili uskratiti prodaju.Rizik naplate potraživanja se može smanjiti i: 1) prodajom na odloženo plaćanje ograničene količine i vrednosti robe rizičnom kupcu;
2) prodajom robe čije je plaćanje obezbeđeno odgovarajućim instrumentom naplate potraživanja (garancija banke, ček, menica sa avalom, akreditiv i sl.);
3) osiguranjem naplate potraživanja kod osiguravajuće organizacije, i
4) ugovaranjem zatezne kamate za slučaj da se potraživanje ne plati u roku.
Da bi se obezbedila sigurnija naplata potraživanja, od kupca treba naplatu osigurati kvalitetnim instrumentima osiguranja plaćanja. Kada se oceni bonitet i kreditna sposobnost kupca i proceni da je veći rizik naplate, takvu naplatu treba obezbediti jačim instrumentima osiguranja plaćanja. Što je veći rizik naplate, potrebni su što sigurniji instrumenti obezbeđenja naplate.Novčana primanja se mogu povećati i prodajom delova imovine. Može se prodavati materijalna imovina (zalihe, mašine, oprema, građevinski objekti i sl.) i finansijska imovina (akcije, obveznice, komercijalni zapisi, blagajnički zapisi, menice i sl.). Prodaja imovine koja nije neophodna za održavanje kontinuiteta proizvodnje i poslovanja se ne odražava negativno, kao kada se prodaju drugi delovi imovine. Kada je preduzeće prinuđeno da proda deo imovine zato što na drugi način nije u mogućnosti da obezbedi solventnost, često ostvaruje nižu prodajnu cenu od realne. Ovakva prodaja je signal poveriocima da je u preduzeću prisutna finansijska kriza. Finansijski menadžment preduzeća treba da ima na umu pri prodaji imovine da su neki delovi imovine (obrtna sredstva) likvidniji od drugih (osnovna sredstva).
c) Mere u finansiranju se mogu sagledati kroz 1) povećanje izvora finansiranja i 2) ubrzanom amortizacijom.
Povećanje izvora finansiranja predstavlja efikasnu meru za eliminisanje postojeće ili preteće insolventnosti preduzeća. Povećanje kratkoročnih izvora finansiranja može se izvršiti kratkoročnim pozajmicama novca na tržištu novca. Za ovu svrhu najčešće se koriste bankarski krediti (eskontni, akceptni, lombardni, kontokorentni, revolving i dr.), ili se emituju kratkoročne hartije od vrednosti (komercijalni zapisi, menice i sl.).
Povećanje dugoročnih izvora finansiranja može se ostvariti preko: 1) srednjoročnih i dugoročnih kredita, 2) zadržanog dobitka i 3) novčanih rezervi. Srednjoročni i dugoročni krediti koriste se kada se dugoročna finansijska neravnoteža pomeri u korist dugoročno vezane imovine. Zadržanim dobitkom povećava se osnovni kapital i popravlja dugoročna finansijska neravnoteža i novčana pozicija preduzeća, čime se smanjuje potreba za novim zaduživanjem. Ovaj kapital ostaje u preduzeću, ne vraća se nikome i na njega se ne plaća kamata. Otvorene i skrivene rezerve jačaju kapital koji ne zahteva isplatu kamata ili dividendi. One pozitivno utiču na solventnost, pošto mogu da se koriste za plaćanja tekućih obaveza preduzeća.Emisija akcija i obveznica radi popravljanja solventnosti preduzeća nije prihvatljiva mera, pošto se ove dugoročne hartije od vrednosti emituju i kupuju radi profitabilnih ulaganja, a ne otklanjanja insolventnosti preduzeća.
Očuvanju solventnosti može dati doprinos i ubrzana amortizacija osnovnih sredstava. Ovim se dugoročna ulaganja u osnovna sredstva brže transformišu u novac, čime se popravlja novčana pozicija preduzeća. Ubrzanje amortizacije smanjuje finansijski rezultat, pošto se njenom primenom povećavaju fiksni troškovi.Amortizaciju treba ubrzati,kod proizvodnih osnovnih sredstava (mašina, opreme i sl.) kod kojih je rizik fizičkog i ekonomskog zastarevanja najveći. Nužno je voditi selektivnu politiku ubrzane amortizacije i ubrzanih novčanih primanja od naplate amortizacije kroz cenu prodatih proizvoda. U vreme kumuliranja, sredstva amortizacije mogu se koristiti za finansiranje potreba u obrtnim sredstvima i za druga plaćanja. U trenutku zamene dotrajalih osnovnih sredstava uložena sredstva amortizacije u druge namene moraju biti „oslobođena” kako se zamena ne bi odlagala.

- Mere za smanjenje novčanih izdataka
Mere za smanjenje novčanih izdataka mogu se preduzimati radi a) smanjenja kratkoročnih ulaganja, b) smanjenja dugoročnih ulaganja i c) smanjenja novčanih izdataka iz finansijskog rezultata.
a) Smanjenje kratkoročnih ulaganja može se odnositi na ulaganja u kratkoročnu materijalnu imovinu i ulaganja u kratkoročnu finansijsku imovinu. Smanjenje ulaganja u kratkoročnu materijalnu imovinu se može postići putem 1) smanjenja ulaganja u zalihe, 2) smanjenja zaliha nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda i 3) smanjenja ulaganja u stalnu obrtnu imovinu.
Zalihe stvaraju troškove i novčane izdatke. Preduzeće treba da svede novčane izdatke za zalihe na što manju meru, što se postiže minimiziranjem ukupnih troškova nabavke i držanja zaliha. Zalihe treba formirati sa većim brojem manjih nabavki, a ne manjim brojem većih nabavki.Smanjenje zaliha nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda postiže se proizvodnošću, ubrzanjem prodaje, i smanjenjem obima proizvodnje i stepena korišćenja kapaciteta. Treba obratiti pažnju da smanjenje zaliha ispod minimuma ne dovede do još većih finansijskih teškoća ako se nerealno oceni obim smanjenja zaliha, pošto može doći do prekida proizvodnje i prodaje.Smanjenjem ulaganja u stalnu obrtnu imovinu smanjuju se novčani izdaci. Stalna obrtna imovina predstavlja trajno vezana novčana sredstva, gde spadaju minimalne zalihe sirovina i materijala, nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda. Ove zalihe su stalne („gvozdene zalihe”), dok ostale zalihe osciluju u zavisnosti od promena u proizvodnji i prodaji. Kada obim poslovanja raste, rastu i stalna obrtna sredstva, i obrnuto. Smanjenje zaliha sirovina i materijala ispod minimuma može da ugrozi kontinuitet proizvodnje, a smanjenje zaliha gotovih proizvoda može da ugrozi kontinuitet prodaje. Ova mera može se primenjivati u kraćem vremenskom periodu, a ne kao trajna mera politike solventnosti. Ulaganja u kratkoročnu finansijsku imovinu vezuju novac preduzeća na kratak rok. U ovu imovinu spadaju komercijalni zapisi, blagajnički zapisi, depozitni certifikati, itd. Smanjenje ulaganja u ovu imovinu može se postići prodajom te imovine na tržištu novca. b) Smanjenje dugoročnih ulaganja može se ostvariti kroz ulaganja u dugoročnu materijalnu imovinu i dugoročnu finansijsku imovinu.Kada se planiraju ulaganja u dugoročnu materijalnu imovinu, smanjenje odliva novca se može ostvariti 1) skraćenjem vremena ulaganja, 2) odlaganjem novih ulaganja, 3) smanjenjem ili odustajanjem od planiranih ulaganja, 4) odlaganjem ulaganja u zamenu dotrajalih osnovnih sredstava i 5) davanjem prednosti ulaganju u produktivna osnovna sredstva.Skraćenje vremena ulaganja postiže se tehničkom pripremom, ugovaranjem fiksnih cena i rokova ulaganja, sinhronizacijom pojedinih faza ulaganja, itd. Odlaganjem novih ulaganja mogu se smanjiti odlivi novca. Ulaganja se mogu odložiti za neko buduće vreme kada novčana pozicija preduzeća bude bolja. Ovom merom pozitivno se utiče na solventnost preduzeća u sadašnjosti.Ova mera odlaže za budućnost povećanje finansijskog rezultata.Odliv novca se može smanjiti i smanjenjem ili odustajanjem od planiranih ulaganja i njihovim svođenjem na realne finansijske mogućnosti. Odustajanjem od ulaganja istovremeno se eliminišu novčani izdaci u sadašnjosti, ali i novčana primanja u budućnosti.Odlaganjem zamene dotrajalih osnovnih sredstava smanjuju se odlivi novca, što može da posluži kao mera za vreme trajanja finansijskih poteškoća oko održavanja solventnosti. Korišćenje stare opreme iziskuje troškove održavanja, ali su ti troškovi niži od izdatka za kupovinu nove opreme.
Preduzeće treba da teži da ulaže u produktivna osnovna sredstva, koja direktno učestvuju u procesu reprodukcije. Ulaganja u osnovna sredstva koja omogućuju proces reprodukcije (kancelarijski inventar, skladišni prostor, upravna zgrada i sl.) treba staviti u drugi plan. Ulaganje u produktivna osnovna sredstva doprinose povećanju proizvodnje, prodaje i novčanih primanja, čime se pozitivno utiče na solventnost.Ulaganje u dugoročnu finansijsku imovinu moguće je smanjiti ako se planiraju takva ulaganja. Ako su ulaganja izvršena,nije moguće vršiti smanjenje. Kada se planira kupovina akcija ili obveznica, a proceni se da bi mogli nastupiti veći finansijski poremećaji, preduzeće će, u cilju održavanja solventnosti, odustati od te kupovine ili će je odložiti.

Kriterijumi za izbor mera politike solventnosti
Postoji veći broj mera kojima se može uticati na solventnost preduzeća. Mogući kriterijumi politike solventnosti su: a) mogućnost realizacije mera, b) rizik realizacije mera, c) vreme realizacije mera, d) finansijski učinak realizacije mera i e) očuvanje nezavisnosti i kontrole nad preduzećem. a) Osnovni princip za izbor mera politike solventnosti jeste da li se te mere mogu primeniti i realizovati, što zavisi od većeg broja internih i eksternih činilaca. Prednost treba dati onim merama koje zavise od mogućnosti preduzeća,od internih činilaca. Ovo zbog toga što je teže primenjivati mere čija realizacija zavisi od eksternih faktora, kao što su kreditna i monetarna politika, uslovi na tržištu i sl.b) Primena mera politike solventnosti povezana je rizikom. Moguće je da se primenom mere ne postiže povećanje novčanih primanja ili smanjenje novčanih izdataka. Zato treba odabrati mere od kojih se može očekivati da daju finansijski doprinos očuvanju solventnosti. Radi smanjenja rizika insolventnosti, preduzeće obrazuje sigurnosnu rezervu solventnosti. Kada preduzeće ima veću sigurnosnu rezervu solventnosti, može da primenjuje rizičnije mere politike solventnosti, i obrnuto.
c) Važan kriterijum za odabir mera politike solventnosti čini vreme realizacije mera. Kada je već nastupila insolventnost, onda treba odabrati mere koje će najbrže uticati na otklanjanje insolventnosti. Ako se, insolventnost očekuje u budućnosti,treba odabrati mere koje će uticati na obezbeđenje novca, čime će se sprečiti insolventnost. Mere koje deluju brže, nose veći rizik od mera koje donose pozitivan rezultat u dužem vremenskom periodu. Zato je, potrebno da se istovremeno preduzme više mera, kako bi se njihovim zajedničkim delovanjem postigli veći efekti. Pojedine mere za povećanje novčanih primanja i za smanjenje novčanih izdataka mogu imati trenutno pozitivno dejstvo na solventnost, ali imaju negativno naknadno delovanje. Tako, npr., preduzeće može kratkoročnim kreditom da reši problem insolventnosti u sadašnjosti, ali otplata tog kredita može izazvati insolventnost u budućnosti. Prednost treba dati merama koje na duži rok obezbeđuju solventnost.d) Značajan kriterijum za izbor mera politike solventnosti je i finansijski učinak realizacije mera. Treba primenjivati mere kojima će se 1) povećati novčana primanja, 2) smanjiti novčani izdaci, 3) obezbediti optimalan finansijski rezultat i rentabilnost i 4) sačuvati nezavisnost i kontrola nad preduzećem. Pri izboru mera politike solventnosti treba odabrati one koje će povećati novčana primanja.Treba obezbediti sinhronizaciju novčanih primanja sa plaćanjem dospelih obaveza i sa naknadnim negativnim učincima na smanjenje finansijskog rezultata u budućnosti.Budući da manji novčani izdaci povećavaju količinu novca za pokrivanje obaveza preduzeća, treba primenjivati mere koje smanjuju novčane izdatke.Preduzete mere politike solventnosti treba ocenjivati sa aspekta njihovog uticaja na finansijski rezultat i rentabilnost preduzeća. Treba izabrati mere politike solventnosti koje će obezbediti solventnost uz manji negativan uticaj na smanjenje finansijskog rezultata i rentabilnost preduzeća. e) Važan kriterijum odabira mera politike solventnosti ima uticaj na nezavisnost i kontrolu nad preduzećam. Kada se preduzeće zaduži radi otklanjanja insolventnosti, to može dovesti do zavisnosti preduzeća od poverilaca, što dovodi da se poverioci mešaju u poslovnu politiku preduzeća. Emisija i prodaja akcija radi popravljanja novčane pozicije preduzeća dovodi do promene svojinske i upravljačke strukture, kao i do preduzimanja kontrole nad preduzećem. Zato treba izabrati one mere čijom se primenom neće ugroziti samostalnost i kontrola nad preduzećem.

INSOLVENTNOST

Insolventnost je, nesposobnost plaćanja. Preduzeće je insolventno kada ne može raspoloživim novcem da plati o roku dospele obaveze. Kada je iznos raspoloživog novca niži od iznosa dospelih obaveza, preduzeće može da podmiri deo dospelih obaveza. Osnovni uzrok insolventnosti preduzeća je dinamička neuravnoteženost, nesinhronizovanost između iznosa raspoloživog novca koji se može koristiti za plaćanje i iznosa dospelih obaveza za plaćanje.Uzroci insolventnosti preduzeća mogu biti a) unutrašnji (interni) i b) spoljni (eksterni)

-Unutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća
Unutrašnji uzroci insolventnosti preduzeća deluju unutar preduzeća. Ovi uzroci mogu biti a) finansijska neravnoteža u bilansu stanja, b) finansijska neravnoteža u bilansu uspeha, c) finansijska neravnoteža u novčanom toku i d) raspodela finansijskog rezultata.

- Finansijska neravnoteža u bilansu stanja
Finansijska neravnoteža u bilansu stanja može biti posledica 1) kratkoročne i dugoročne finansijske neravnoteže, 2) finansiranja dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva, 3) finansijskih ulaganja u hartije od vrednosti, 4) finansiranja kratkoročnih ulaganja u zalihe, 5) finansiranja kratkoročnih ulaganja u potraživanja, 6) strukture likvidne imovine i 7) ispadanja imovine iz upotrebe.
Kratkoročna i dugoročna finansijska neravnoteža
Insolventnost može prouzrokovati neuravnoteženost pojedinih delova aktive i delova pasive po obimu i roku. Ovaj nesklad nastaje kada je u bilansu stanja kratkoročna finansijska ravnoteža pomerena prema kratkoročnim izvorima finansiranja, a istovremeno dugoročna finansijska ravnoteža pomerena prema dugoročno vezanoj imovini. Takva bilansna pozicija može prouzrokovati insolventnost zato što preduzeće jedan deo dugoročno vezane imovine finansira iz kratkoročnih izvora. Pošto se novac uložen u taj deo dugoročne imovine sporo vraća u dužem vremenskom periodu, a kratkoročni izvori iz kojih se finansiraju ta ulaganja brže gase, ta neusklađenost može dovesti do insolventnosti. Kada se dugoročna ulaganja finansiraju iz kratkoročnih izvora, može da nastupi insolventnost u kraćem ili dužem periodu zavisno od veličine te neusklađenosti, zato što se pozjamljeni novac mora vratiti poveriocima, dok se novac iz dugoročnih ulaganja još nije vratio. Što je duži rok vraćanja uloženih sredstava, sve je veći rizik insolventnosti.Insolventnost može nastupiti i kada postoji neusklađenost pojedinih delova aktive i passive, kada su ulaganja u aktivi dugoročnija od vremena raspoloživosti izvora u pasivi, iz kojih se finansiraju ta ulaganja. Insolventnost može nastupiti kada je vreme mobilizacije uloženog novca u kratkoročna ulaganja duže od vremena raspoloživosti kratkoročnih izvora iz kojih su ta ulaganja finansirana, ili kada je vreme mobilizacije uloženog novca u dugoročna ulaganja duže od vremena raspoloživosti dugoročnih izvora iz kojih su ta ulaganja finansirana. Tada je povraćaj novca od ulaganja sporiji od odlivanja novca za izmirenje obaveza.

- Finansiranje dugoročnih ulaganja u osnovna sredstva
Dugoročna ulaganja u osnovna sredstva izazivaju odliv novca u kratkom vremenskom periodu. Uložen novac se dugoročno mobiliše i vezuje u dugoročnu materijalnu imovinu. Ovaj novac se sporo vraća preko amortizacije i neto dobitka. Vremenska neusklađenost između velikih novčanih izdataka za investicije u sadašnjosti i nedostajućih novčanih primanja u budućnosti može da dovede do insolventnosti.Pošto dugoročna ulaganja u osnovna sredstva dugoročno vezuju novac, potrebno je finansirati iz dugoročnih izvora. Ako bi se ulaganja finansirala iz kratkoročnih izvora, mogla bi nastupiti insolventnost, tako što se kratkoročni izvori gase u roku od jedne godine, dok se uloženi novac u investicije sporo vraća tokom višegodišnjeg perioda. Ova ulaganja se mogu finansirati iz sopstvenih ili tuđih dugoročnih izvora. Kada je preveliki udeo tuđih izvora, može dovesti do insolventnosti zbog obaveze vraćanja pozajmljenih sredstava. Isto tako, treba obezbediti dugoročne izvore i za finansiranje trajnih obrtnih sredstava, pošto se ta sredstva vraćaju u novac tek u slučaju likvidacije preduzeća.Kada se dugoročna ulaganja u materijalnu imovinu finansiraju iz neodgovarajućih izvora, preduzeće može zapasti u tešku finansijsku situaciju, zbog čega može postati nesposobno da izmiruje obaveze prema dobavljačima opreme, prema izvođačima radova i sl. Tada dolazi do prekoračenja rokova izgradnje i aktiviranja kapaciteta, što dovodi do prekoračenja vrednosti dugoročnih ulaganja.Može dovesti do povećanog zaduženja u obliku novih dugoročnih kredita. U uslovima inflacije prekoračenje rokova dovodi do velikog prekoračenja vrednosti dugoročnog ulaganja. Ukoliko preduzeće pogrešno odabere tehnologiju i proizvodi nekvalitetne proizvode, nastaje gomilanje zaliha gotovih proizvoda i neredovni priliv sredstava od prodaje, što dovodi do insolventnosti.

-Finansiranje ulaganja u dugoročne hartije od vrednosti
Veliki odliv novca nastaje ulaganjem u dugoročne hartije od vrednosti. Pri ulaganju u akcije drugih preduzeća, banaka dolazi do odliva novca koje dovodi do trajne imobilizacije i vezivanja finansijskih sredstava. Novac koji je uložen u akcije vraća se samo ako se akcije prodaju. Zato ulaganja u akcije treba finansirati iz dugoročnih izvora, po mogućnosti iz sopstvenih. Preduzeće treba da vodi računa da ne ulaže u akcije neprofitabilnih preduzeća koja ne isplaćuju dividende i kod kojih opada tržišna vrednost akcija. Kada se ne isplaćuju dividende, onda preduzeće koje je uložilo u akcije nema novčanih primanja. U slučaju pada tržišne cene akcija, preduzeće prodajom akcija ostvaruje kapitalni gubitak, što može da dovede do insolventnosti.Ulaganje u obveznice, isto izaziva odlivanje novca. Ova ulaganja nisu trajna,imaju rok dospeća i kod njih preduzeće ostvaruje povremene novčane prilive od naplate glavnice i kamate, što pozitivno utiče na solventnost. Mogućnost prodaje obveznica na finansijskom tržištu zavisi od njihovog boniteta. Kada preduzeće ima višak finansijskih sredstava, može da ih ulaže u kratkoročne hartije od vednosti (komercijalne zapise, blagajničke zapise, kratkoročne državne obveznice ) i tako ostvaruje prihod. Preduzeće formira portfolio kratkoročnih hartija od vrednosti i uređuje ga tako da hartije od vrednosti dospevaju na naplatu onda kada je novac potreban za plaćanje dospelih obaveza. Ako se vrši ulaganje u teško unovčive hartije od vrednosti, takva situacija može dovesti do insolventnosti.
Naša preduzeća nemaju portfolio kratkoročnih hartija od vrednosti zato što nemaju viškove novčanih sredstava;mali je broj kratkoročnih hartija od vrednosti u koje bi se moglo ulagati.

- Finansiranje kratkoročnih ulaganja u zalihe
U zalihama sirovina i materijala, nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda kratkoročno je vezan novac koji se ne može koristiti za plaćanja. Zalihe stvaraju troškove (naručivanje, držanje), koji umanjuju finansijski rezultat.Zalihe koje su iznad optimalnog nivoa mogu prouzrokovati insolventnost preduzeća.Pošto zalihe vezuju novac za kratak rok,treba ih finansirati iz kratkoročnih izvora.Jedan deo zaliha, trajna obrtna sredstva vezuju novac na dugi rok. Ove zalihe služe za održavanje kontinuiteta proizvodnje i prodaje. Njih je potrebno finansirati iz dugoročnih izvora, pošto se radi o dugoročno vezanim sredstvima. Njihovo finansiranje iz kratkoročnih izvora može prouzrokovati insolventnost, pošto su kratkoročni izvori skloni čestim promenama. Preduzeće treba često da kontroliše zalihe. Njihov obim treba da bude optimalan.

-Finansiranje kratkoročnih ulaganja u potraživanja
Ulaganja u kratkoročna potraživanja od kupaca su značajna. Za održavanje solventnosti preduzeća važno je da se u roku naplate kratkročna potraživanja od kupaca. Od toga zavise novčana primanja, i sposobnost preduzeća da plaća dospele obaveze. Potraživanja su novčana sredstva koja se ne mogu koristiti za plaćanje, pa vezivanje veće količine novca u kratkoročna potraživanja deluje negativno na solventnost i rentabilnost. Za finansiranje troškova od kupaca moraju se obezbediti odgovarajući izvori, što stvara određene troškove.Da li će se potraživanje od nekog kupca naplatiti u roku, zavisi od njegove solventnosti, od sankcija za neuredno plaćanje i od finansijske discipline. Zato preduzeće pre prodaje robe treba da proveri solventnost i bonitet kupca, kako ne bi došlo u situaciju da ne može da naplati svoje potraživanje i time uspori priliv sredstava. Preduzeće koje ne može da naplati potraživanja ne može ni da izmiruje obaveze prema dobavljačima i drugim poveriocima, što može da dovede do ''spirale'' insolventnosti. Preduzeće treba da obezbedi da kratkoročna potraživanja finansira iz kratkoročnih izvora, a dugoročna potraživanja iz dugoročnih izvora po obimu i roku. Tada potraživanja ne uzrokuju insolventnost, osim kada dođe do prolongiranja naplate potraživanja. Zato preduzeće treba da obezbedi urednu naplatu svojih potraživanja. U našoj zemlji zbog ekonomskog stanja, prisutna spora naplata potraživanja od kupaca, što dovodi do insolventnosti preduzeća. Takvom stanju pogoduje i činjenica da se zbog neplaćanja obaveza ne primenjuju ni tržišne i zakonske sankcije.

-Struktura likvidne imovine
Likvidnost označava protočnost, sposobnost nenovčanih delova imovine preduzeća da se transformišu u novac. Likvidna imovina preduzeća se transformiše,u roku od jedne godine.Ona se može izjednačiti sa kratkoročnom imovinom (obrtnim sredstvima). Najlikvidnija su novčana sredstva (gotovina i novčani depoziti po viđenju), pošto su u novčanom obliku i odmah se mogu upotrebiti za plaćanje. U novac se mogu pretvoriti čekovi, menice i druge kratkoročne hartije od vrednosti (komercijalni zapisi, blagajnički zapisi.). Ostala imovina preduzeća je manje likvidna, što zavisi koliko je vremena potrebno da se imovina transformiše u novac, i koliki je stepen rizika te transformacije. Potraživanja od kupaca se pre mogu unovčiti od zaliha gotovih proizvoda, dok se zalihe gotovih proizvoda mogu brže unovčiti od zaliha sirovina jer su bliže novačnom obliku.
Kada preduzeće poseduje imovinu prvog stepena likvidnosti,kada ima imovinu koja je već u novčanom obliku ili se brzo može transformisati u novac, onda ono lakše održava solventnost. Ukoliko u strukturi likvidne imovine preduzeća dominira imovina trećeg stepena likvidnosti, ukoliko je zastupljena imovina koja se sporije unovčava, tada može, zbog sporije transformacije te imovine u novac, da nastupi insolventnost preduzeća. Na strukturu likvidne imovine u znatnoj meri utiče delatnost kojom se preduzeće bavi. U tom smislu u prednosti su trgovačka preduzeća koja prodajom robe naplaćuju gotovinu, a u nepovoljnijem položaju su poljoprivredna preduzeća, koja zbog sezonskog karaktera svoje delatnosti gotovinu naplaćuju tek na kraju sezone

-Ispadanje imovine iz upotrebe
Ispadanje kratkoročne i dugoročne imovine iz upotrebe može prouzrokovati insolventnost,zbog toga što imovina koja je ispala iz upotrebe najčešće prouzrokuje gubitak supstance imovine koja se mora nadoknaditi kupovinom nove imovine, što izaziva odlivanje novca.Kada dugoročna materijalna imovina ispadne iz upotrebe, ona ne učestvuje u stvaranju finansijskog rezultata. To se može desiti zbog zastarelosti, kvara ili drugih razloga. Pošto ova imovina nije amortizovana, ona smanjuje finansijski rezultat preko troškova amortizacije. Ako se imovina ne može više koristiti, preduzeće je prinuđeno da kupi novu imovinu da bi obezbedilo kontinuitet reprodukcije, što dovodi do odliva novca i povećanja vrednosti dugoročno vezane imovine. Na ovaj način se narušava dugoročna finansijska ravnoteža i solventnost. Zamenu osnovnih sredstava koja su ispala iz upotrebe treba vršiti iz amortizacije i dugoročnih izvora. Ako se koriste neodgovarajući izvori za finansiranje zamene osnovnih sredstava, može se prouzrokovati insolventnost preduzeća. Iz upotrebe može da ispadne i kratkoročna imovina (obrtna sredstva). Ovo se može desiti,zbog kvara, rashoda ili, zbog nemogućnosti naplate potraživanja. U tom slučaju ni ta imovina ne doprinosi stvaranju finansijskog rezultata, ali ga i ne smanjuje po osnovu amortizacije. Ako se radi o nemogućnosti naplate potraživanja, tada preduzeće ima gubitak u visini nenaplaćenih potraživanja i kamate na pozajmljena sredstva za finansiranje tog potraživanja.
-Finansijska neravnoteža u bilansu uspeha
Razlika između prihoda i rashoda čini finansijski rezultat preduzeća. Finansijska nausklađenost, odnosno neravnoteža prihoda i rashoda, može dovesti do insolventnosti preduzeća. Ovo može biti posledica 1) negativnog finansijskog rezultata, 2) neutralnog finansijskog rezultata i 3) pozitivnog finansijskog rezultata. Negativan finansijski rezultat (gubitak) smanjuje kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) i povećava obaveze prema poveriocima, narušava dugoročnu finansijsku ravnotežu i finansijsku sposobnost preduzeća, koja je značajna pretpostavka za održavanje solventnosti. U slučaju gubitka preduzeće ne može da izdvaja zadržani dobitak i rezerve, niti da povećava osnovni kapital iz finansijskog rezultata. Tada preduzeće postaje insolventno, zato što se gubitak javlja u slučaju kada se novac uložen u kratkoročnu i dugoročnu imovinu vraća u manjem obimu, pa preduzeće ne može da podmiri sve obaveze. Kada nastane gubitak, preduzeće prevaljuje finansiranje jednog dela kratkoročne i dugoročne imovine (osnovnih i obrtnih sredstava) na poverioce.
Gubitak ne mora uvek da dovede do insolventnosti. Gubitak neće ugroziti solventnost kada preduzeće može gubitak da pokrije iz zadržanog dobitka ili rezervi. Tada nije narušena dugoročna finansijska ravnoteža, jer gubitak u aktivi ima pokriće u sopstvenim i tuđim dugoročnim izvorima.Gubitak najčešće prouzrokuje insolventnost, jer premašuje iznos zadržanog dobitka i rezervi. Između gubitka i insolventnosti postoji uzročno-posledična veza. Gubitak dovodi do insolventnosti, a insolventnost prouzrokuje još veće gubitke.Zbog toga što gubitak izaziva nepoverenje poverilaca,još više otežava finansiranje i poslovanje preduzeća. Zbog insolventnosti prouzrokovane gubitkom preduzeće ne može na vreme da izmiruje obaveze prema poveriocima, zbog čega poverioci prestaju sa isporukom sirovina, energije, sa kreditiranjem,što dovodi do poremećaja u procesu reprodukcije i do većih gubitaka. Gubitak može da bude neskriven i skriven. Skriveni gubitak nastaje zbog precenjivanja aktive ili potcenjivanja pasive. Precenjivanje active postoji kada se precenjuje vrednost zaliha ili potraživanja. Potcenjivanje pasive postoji u slučaju potcenjivanja obaveza prema poveriocima. I skriveni gubitak u određenim uslovima može dovesti do insolventnosti preduzeća.U našoj privredi gubici su veliki i dovode do insolventnosti. Oni se teško pokrivaju zbog nedovoljnog zadržanog dobitka,nedovoljnih rezervi i nemogućnosti dobijanja sanacionih kredita. Ovakva situacija otežava uspostavljanje dugoročne finansijske ravnoteže. Sanacionim kreditom se ne pokriva gubitak, nego se uspostavlja dugoročna finansijska ravnoteža i stvaraju uslovi za održavanje solventnosti. Gubitak se može pokriti iz zadržanog dobitka iz ranijih godina, ili novostvorenog zadržanog dobitka, kao i iz rezervi. Neutralni finansijski rezultat,kada su prihodi jednaki rashodima, može dovesti do insolventnosti ako se prihodi (potraživanja) sporo naplaćuju, ili se ne mogu naplatiti, a rashodi (obaveze) se brže izmiruju.I u slučaju pozitivnog finansijskog rezultata, ili dobitka, može doći do insolventnosti ako se prihodi sporo naplaćuju, a obaveze brže plaćaju. Na buduću solventnost preduzeća utiče i raspodela ostvarenog neto dobitka.

-Finansijska neravnoteža novčanih tokova
Naplata prihoda i isplata rashoda proizvodi novčane tokove koji su značajni za solventnost. Naplata prihoda povećava novčana primanja, čime se povećava iznos raspoloživog novca i omogućava plaćanje dospelih obaveza. Novčana primanja ostvaruju se od prodaje akcija, uzimanja kredita, od naplate potraživanja. Isplata rashoda proizvodi novčana davanja. Novčana davanja smanjuju stanje raspoloživog novca i slabe sposobnost plaćanja obaveza. Novčana davanja preduzeće ima kod kupovine opreme, akcija, obveznica, isplate dividendi, isplate obaveza prema poveriocima. Novčana primanja i davanja imaju suprotan smer kretanja. Dinamička neusklađenost po obimu i roku između novčanih primanja i novčanih davanja prouzrokuje insolventnost, ukoliko zbog te neusklađenosti nije moguće da se raspoloživim novcem o roku podmire sve dospele obaveze.

- Raspodela finansijskog rezultata
Raspodela finansijskog rezultata utiče na solventnost preduzeća. Preduzeće svojim poslovanjem ostvaruje bruto finansijski rezultat, odnosno bruto dobitak. Iz bruto dobitka preduzeće plaća naknadu (kamatu) poveriocima za korišćenje pozajmljenih sredstava, zatim porez na dobit i sl. Ostvareni neto dobitak u akcionarskim društvima raspoređuje se za isplatu dividendi, za zadržani dobitak i za rezerve. Zadržanim dobitkom i rezervama zadržava se novac u preduzeću, dok se isplatom dividendi novac odliva iz preduzeća. Zato isplata visokih iznosa dividendi može dovesti do insolventnosti preduzeća. Nasuprot tome, zadržani dobitak pozitivno deluje na solventnost, jer se time povećavaju dugoročni izvori finansiranja iz finansijskog rezultata. Kada preduzeće nema dovoljno zadržanog dobitka, tada svoj razvoj mora zasnivati na pozajmljenom kapitalu, čime ugrožava svoju solventnost zbog povećanja dugoročnih obaveza. Rezerve koje se izdvajaju iz neto dobitka mogu se koristiti za plaćanje, čime preduzeće olakšava očuvanje solventnosti.
Pozitivan finansijski rezultat,rentabilno poslovanje, ne garantuje uvek solventnost preduzeća. Preduzeće može da bude istovremeno i rentabilno i insolventno. To se događa kada preduzeće tokom poslovanja dobitak uloži u razne oblike materijalne imovine (opremu, zalihe i sl.) ili finansijsku imovinu (akcije, obveznice), što može prouzrokovati insolvetnost preduzeća.U našoj zemlji veliki broj preduzeća ostvaruje nepovoljan finansijski rezultat .Ona nisu u mogućnosti da izdvajaju dovoljno sredstava za zadržani dobitak i za rezerve, što im slabi finansijsku i solventnu poziciju.

Spoljni uzroci insolventnosti
Insolventnost mogu prouzrokovati i spoljni (eksterni) uzroci. Ovi uzroci deluju izvan preduzeća. U njih spadaju: 1) monetarna politika centralne banke, 2) kreditna politika poslovnih banaka, 3) platni promet, 4) primarna i sekundarna raspodela novca, 5) državni budžet, 6) aktivnost državnih organa, 7) inflacija i 8) ostali uzroci insolventnosti.

Monetarna politika centralne banke
Zadatak centralne banke je da vrši usklađivanje količine novca u opticaju sa potrebama privrednih i neprivrednih subjekata. Ovo usklađivanje ima veliki značaj za solventnost, jer od količine novca u opticaju zavisi privredna stabilnost, privredni rast, stabilnost cena, devizni kurs i sl. Novčana masa ne može prouzrokovati insolventnost ako rast novčane mase u određenom periodu odgovara rastu bruto društvenog prihoda, pod uslovom da se raspored novčane mase na privredne i neprivredne subjekte ne menja. Ako centralna banka porast novčane mase usmeri neprivrednim subjektima, tada može doći do pogoršanja solventnosti u privredi, pa i onda kada novčana masa raste brže, ili je u skladu sa rastom bruto društvenog proizvoda. U tom slučaju privredni subjekti će dobiti manje novca od potrebnog. Monetarnom politikom se može prouzrokovati insolventnost kada je stopa rasta novčane mase niža od stope rasta bruto društvenog proizvoda.

Kreditna politika poslovnih banaka
Poslovne banke imaju zadatak da mobilišu slobodna novčana sredstva svojih komitenata i da ga plasiraju kao kredit subjektima kojima novac nedostaje. Pored toga, vrši se i međubankarsko kreditiranje, tako da banke koje imaju višak novca daju kredite bankama koje imaju manjak novca. Time se poboljšava likvidnost i solventnost banaka i njihovih komitenata. Između solventnosti banaka i solventnosti njihovih klijenata postoji međuzavisnost. Na finansijski potencijal i solventnost banaka utiče profitabilnost i solventnost komitenata, stanje njihovih depozitnih računa.Da bi preduzeća bila solventna potrebno je da banke, čiji su ta preduzeća komitenti, budu solventne.Neodgovarajućom politikom ročne transformacije sredstava u bankama može se prouzrokovati insolventnost banaka i preduzeća. Radi se o odstupanju od osnovnog bankarskog pravila da se kratkoročni depoziti koriste za kratkoročne plasmane, a dugoročni depoziti za dugoročne plasmane. Banke često prekomeran deo kratkoročnih depozita plasiraju u obliku dugoročnih kredita, čime smanjuju svoj kratkoročni finansijski potencijal. Na ovaj način nedostatak sredstava za kratkoročno kreditiranje u bankama može prouzrokovati insolventnost u privredi, pošto banke ne mogu preduzećima da odobre kratkoročne kredite.Bankarski sistem i kreditna politika su jedan od uzroka insolventnosti preduzeća. Mnoge banke opterećene su raznim dubiozama, nelikvidnom imovinom. One teško naplaćuju svoja potraživanja zbog insolventnosti i gubitaka dužnika. Postoji i nepoverenje štediša u naš bankarski sistem. Zbog visokih kamatnih stopa, krediti koje odobravaju banke su skupi. Kreditna politika većine naših banaka ne pruža potrebnu pomoć održavanju solventnosti preduzeća. Zbog nemogućnosti da obezbede potreban novac, preduzeća produžavaju rokove plaćanja, ili prestaju sa plaćanjem svojih obaveza. Uzrok insolventnosti banaka nalazi se u insolventnosti i neprofitabilnosti preduzeća. Ovaj nepovoljni uticaj uzrok je opšte insolventnosti u našoj zemlji.

Platni promet
Brzina prenosa novca od dužnika do poverioca zavisi od platnog prometa. Na solventnost poverioca pozitivno utiču brži novčani prilivi. Ako se veliki deo novčane mase nalazi u kanalima platnog prometa i ako je platni promet spor, to će negativno uticati na solventnost, jer će depoziti preduzeća i banaka biti manji, zbog čega će i mogućnosti za plaćanje dospelih obaveza biti manje.Postoji funkcionalna veza između platnog prometa, cirkulacije novca preko žiro računa komitenta banke i stanja depozita i finansijskog potencijala banke. Od brzine platnog prometa zavisi i količina novca u opticaju. Bržom cirkulacijom manje količine novca u zemlji može se zadovoljiti isti obim novčanih transakcija kao i sa sporijom cirkulacijom veće mase novca.Preduzeća svojom finansijskom nedisciplinom doprinose negativnom uticaju platnog prometa na solventnost. Potrebno je da preduzeća izvršavaju sve novčane obaveze u roku i da poštuju obaveze u vezi funkcionisanja platnog prometa. U našoj zemlji dominira žiralni (virmanski) oblik plaćanja. Plaćanje drugim instrumentima (čekovima, menicama) još uvek se nedovoljno koristi. Finansijska nedisciplina i izostajanje sankcija za neblagovremeno plaćanje doprinose insolventnosti.

-Primarna i sekundarna raspodela novca
Na solventnost preduzeća imaju uticaj primarna i sekundarna raspodela novca. Primarna raspodela novca obavlja se na tržištu posredstvom prodajnih i nabavnih cena. Ako preduzeće ima disparitet između prodajnih i nabavnih cena, kada ima depresirane prodajne a apresirane nabavne cene, tada ima i disparitet između novčanih primanja i davanja, zbog čega može nastupiti insolventnost.Sekundarna raspodela novca sprovodi se posredstvom fiskalne politike. Ona se obavlja između preduzeća, države i lokalne samouprave preko plaćanja javnih prihoda. Poreskim sistemom se definiše koje javne prihode plaćaju preduzeća, od čega zavisi koliko novca ostaje preduzeću, zavisi njegova solventnost. Naša preduzeća su opterećena plaćanjima raznih javnih prihoda (porez na dobit, porez na promet, doprinosi, takse,) što slabi njihovu novčanu poziciju I solventnost. Potraživanja preduzeća od državnih organa, javnih preduzeća i ustanova se sporo naplaćuju, što se negativno odražava na solventnost preduzeća. Kada su primarna i sekundarna raspodela novca nepovoljne za preduzeće, onda preduzeće smanjuje mogućnost zadržavanja dobitka. Takva situacija preduzeću nameće potrebu za novim zaduživanjima, što mu povećava izdatke za plaćanje kamate na pozajmljena sredstva.

-Državni budžet i drugi budžeti
Iz državnog budžeta finansiraju se javni rashodi. Budžetska sredstva se obezbeđuju iz javnih prihoda (porezi, carine, takse) koje plaćaju pravna i fizička lica. Visoki javni prihodi negativno deluju na solventnost preduzeća, jer plaćanje tih obaveza slabi njihovu novčanu poziciju.Budžetskim sredstvima država finansira obaveze prema korisinicima u oblasti odbrane, bezbednosti, školstva, zdravstva, nauke .Neblagovremeno izmirivanje tih obaveza može dovesti do insolventnosti korisnika budžetskih sredstava, koja se dalje može preneti na njihove poverioce.Zbog ukupne ekonomske situacije u našoj zemlji javni prihodi se teško i sporo naplaćuju. Zbog toga se neredovno izmiruju obaveze prema korisnicima budžeta. Zato ni korisnici budžetskih sredstava ne mogu na vreme da izmiruju obaveze prema svojim poveriocima, a ovi poverioci dalje ne mogu da izmiruju svoje obaveze prema svojim poveriocima. Na ovaj način širi se spirala insolventnosti.

- Aktivnost državnih organa
Zakonodavna vlast treba da donosi propise kojima se regulišu sistem plaćanja,instrumenti plaćanja i sankcije za neblagovremeno plaćanje. Sudska i izvršna vlast treba da sprovode te propise u praksi i da primenjuju sankcije prema insolventnim dužnicima, što podrazumeva stečaj i likvidaciju preduzeća. Na ovaj način državni organi treba da doprinose sprečavanju širenja insolventnosti.U našoj zemlji postoje propisi koji regulišu sistem plaćanja. Ti propisi se u praksi ne sprovode dosledno. Zbog neefikasnosti pravosudnih organa i insolventnosti dužnika, utužena potraživanja se sporo ili nikada ne naplaćuju. Stečajni postupci traju dugo, a često ih sprovode nedovoljno stručna lica. Zato se povećava broj dužnika, koji generišu insolventnost.

Inflacija
Inflaciju ( koja znači nadimanje) karakteriše pad kupovne moći novčane jedinice i opšti porast cena roba i usluga.U inflaciji brže rastu nabavne cene od prodajnih, zbog čega preduzeće može da ostvari gubitak i da postane insolventno, pošto su mu rashodi veći od prihoda.U inflaciji rastu cene, pa kupovina sirovina, energenata, opreme.Tada dolazi do štampanja novčanica velike nominalne a male stvarne vrednosti. Iako se zalihe kod nepromenjenog obima proizvodnje u fizičkom smislu ne povećavaju, u novčanom izrazu se povećavaju zbog rasta cena. Time se stvara potreba za povećanjem izvora finansiranja zaliha. Na ovaj način se povećava vrednost svih vrsta zaliha, kao i vrednost stalne kratkoročne imovine. Ako se u tom slučaju ne povećavaju dugoročni izvori srazmerno povećanju te imovine, može se narušiti dugoročna finansijska ravnoteža pomeranjem u korist dugoročno vezane imovine, što ugrožava solventnost.Ako je preduzeće u prethodnoj godini obavljalo poslovanje sa X izvora obrtnih sredstava i bilo solventno, ako u idućoj godini dođe do inflacije, da bi održalo solventnost i isti obim poslovanja, neće mu biti dovoljno X izvora obrtnih sredstava, nego X + x.Izvori obrtnih sredstava moraju se uvećati za stopu inflacije. Ako preduzeće ne poveća izvore obrtnih sredstava za stopu inflacije, a obim poslovanja i koeficijent obrta ostanu nepromenjeni, solventnost se može narušiti i ugroziti Inflacija utiče na solventnost ako se izvori finansiranja kratkoročne i dugoročne imovine ne povećavaju srazmerno povećanju cena.Poslednjih godina u našoj zemlji inflacija je pod kontrolom i nema veći uticaj na solventnost. Stabilan dinar i stabilne cene su značajna pretpostavka održavanja solventnosti naše privrede.

-Ostali spoljni uzroci insolventnosti
Solventnost preduzeća mogu ugroziti i nepovoljna opšta kretanja u privredi, kao što su: 1) stagnacija i recesija privrede, 2) spori tehnološki razvoj, 3) nerazvijenost finansijskih tržišta, 4) spora cirkulacija novca i kapitala, 5) nizak životni standard, 6) elementarne nepogode, 7) ratni sukobi, itd.
U našoj zemlji deluju neki od navedenih uzroka. Nalazimo se u periodu tranzicije i suočavamo sa svim problemima koje ona nosi. Privredni rast je usporen. Finansijska tržišta su nerazvijena. Svi ovi spoljni uzroci, zajedno sa unutrašnjim uzrocima, znatno otežavaju održavanje solventnosti naše privrede.
26-04-2010 06:15 PM
Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Preduzetnik i preduzetništvo Vesnica 0 4,310 11-05-2010 05:55 PM
zadnja poruka: Vesnica

Skoči na forum: