GLAVNE FINANSIJSKE TEORIJE

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
Maja Nije na vezi
Posting Freak
*****

Poruka: 1,237
Pridružen: Nov 2011
Poruka: #1
GLAVNE FINANSIJSKE TEORIJE
[Slika: baner-seminarski.gif]


GLAVNE FINANSIJSKE TEORIJE

U nastavku ćemo dati kratak presek razvoja finansijske misli i to po etapama njenog razvoja u sklopu razvoja ekonomske nauke, pri čemu smo kao najlakši metod odabrali izlaganje po glavnim ekonomskim školama, koje karakteriše razvoj ekonomske nauke u čijem se sastavu kretao i razvoj finansijske misli. S toga ćemo u najkraćem obraditi sledeće finansijske škole:8)
1)Merkantilna finansijska teorija;
2)Fiziokratska finansijska teorija;
3) Finansijska teorija građanske klasične škole;
4) Finansijska teorija u neoklasičnoj građanskoj ekonomskoj teoriji;
5) Savremena građanska finansijska teorija;
6) Socijalistička finansijska teorija.
Izlaganje o glavnim finansijskim teorijama sledi prema njihovom istorijskom nastanku.

MERKANTILNA FINANSIJSKA TEORIJA

Merkantilizam se pojavljuje (XVI - XVII vek) kao prva teorijska razrada kapitalističkog načina proizvodnje i kao prvi pravac razmišljanja o ekonomskim fenomenima zasnovanim na metodu uzročnosti. Pisci ovog pravca ne tretiraju ekonomske pojave normativno, već kauzalno. Traže uzročnost i povezanost ekonomskih pojava. Dakle, oni prvi pristupaju jednom metodološkom izučavanju ekonomskih pojava. Međutim, oni ne prodiru u dubinu pojava, već se zadržavaju na njihovoj površini, s obzirom na to da je predmet njihovog razmatranja promet, razmena, trgovina, a ne analiza procesa proizvodnje, zbog čega se oni ne mogu smatrati osnivačima ekonomske nauke odnosno političke nauke. “Stvarna nauka počinje tek od onog vremena kada teorijsko istraživanje prelazi sa procesa prometa na proces proizvodnje.”9)
Unoseći metod uzročnosti u posmatranju ekonomskih pojava (dakle, i finansijskih), merkantilisti su prvi postavili teoriju jedne finansijske politike. Oni su smatrali da se bogatstvo stvara u prometu, zbog čega je njihova osnovna pažnja bila usredsređena na novac, tj. plemenite metale (zlato, srebro), što treba da predstavlja oličenje bogatstva zemlje, te da se bogatstvo sastoji u novcu. Međutim, njih nije interesovala upotrebna vrednost plemenitih metala, već njihova prometna vrednost, tj. samo zato što su predstavljali novac. Mesto koje su dali plemenitim metalima stavio ih je pred drugi problem: spoljnu trgovinu, jer ako se plemeniti metali koriste za kupovine van granica zemlje, smanjivaće se njihova količina a time i bogatstvo zemlje. Treba obezbediti takvu politiku, a ne njihov odliv. Na tim osnovama stvorili su i koncepciju o liku finansijske politike. Po njihovom shvatanju finansijska politika mora da bude usmerena prema prometu, i to na taj način da se naciji obezbedi što više novca odnosno plemenitih metala. Zbog toga su oni pristalice carina, gledajući u njima spasonosno oruđe finansijske politike za ostvarivanje glavnog ekonomskog cilja -imati što više plemenitih metala. Uvoznim carinama, prema njihovom shvatanju, trebalo je onemogućavati odlivanje novca, odnosno smanjivanje nominalnog bogatstva.
U odnosu na nivo carinske zaštite koji treba koristiti kao instrument carinske politike, razlikujemo dva pravca merkantilističkog shvatanja. Po jednima (ranijim merkantilistima), finansijska politika trebalo je da bude veoma rigorozna i da brani svako odlivanje zlata iz zemlje. Zato su zastupali stanovište da uvozne carine treba da budu veoma visoke, čak do zabrane uvoza. Po drugim (kasnijim merkantilistima), carine treba tako organizovati da se u trgovinskom bilansu obezbedi aktivan saldo (veći priliv od odliva plemenitih metala).
Ne upuštajući se u kritiku površnosti njihovog učenja, merkantilisti su prvi ukazali na mogućnosti korišćenja finansija u ostvarivanju određenih ekonomskih ciljeva.
Interesantno je i shvatanje merkantilista o dejstvima koja proizvode potrošni porezi (trošarine). Tako Tomas Man (1571-1641), polazeći od pogrešne premise da se višak vrednosti stvara u prometu, izvodi i pogrešan zaključak u odnosu na dejstvo trošarine na radnike odnosno bogataše. Naime, on izvodi zaključak da teret trošarine ne snosi radnik, već bogataš, s obzirom na to da se nadnice povećavaju u srazmeri sa porastom cena životnih namirnica.

FIZIOKRATSKA FINANSIJSKA TEORIJA

Fiziokratska finansijska škola javila se u drugoj polovini XVIII veka. Ona se razvijala na stavu teoretičara te škole o višku vrednosti. Po fiziokratima, višak vrednosti se stvara isključivo u zemljoradnji s obzirom na to da u njoj učestvuje i priroda. Zbog toga, u zemljoradnji dolazi do povećanja materije u odnosu na njeno stanje pre proizvodnje. Kod ostalih privrednih grana, po njima, toga povećanja nema. Inače, nazivi “fiziokrati” i fiziokratska škola potiču od grčke reči “fiziokratija”, što znači vladavina prirode. Po njima, tzv. prirodni poredak, kao izvor nepomirljivih prirodnih zakona, jeste najbolji i najracionalniji poredak društva, kome treba da se prilagodi pozitivni poredak društva.
Osnivač fiziokratske ekonomske odnosno finansijske škole je Fransis Kene, hirurg po profesiji, pisac mnogih radova iz oblasti medicine i biologije, kasnije dvorski lekar. Oko njega se formirala jedna od najhomogenijih škola ekonomske misli.
U odnosu na finansijsku materiju, možemo odmah da istaknemo da se shvatanje fiziokrata zasnivalo na njihovom osnovnom stavu o tome da se višak vrednosti jedino stvara u zemljoradnji. Zato oni smatraju da je najracionalniji sistem jednog jedinog poreza, i to porez na zemljoradnju. Svaki drugi porez van zemljoradnje mogao bi se u krajnjoj liniji prevaliti na nju, što bi navodno prouzrokovalo i odgovarajuće nepotrebne troškove. Zbog toga, finansijska politika mora da vodi računa o tome i da se ne dozvoli zaobilazni put poreza do viška vrednosti. Fiziokrati su, dakle, pored jednog jedinog poreza, istakli u svojoj teoriji i neposredan porez kao najpogodniju i najracionalniju poresku vrstu.
Taj osnovni stav o zahvatanju viška vrednosti iz zemljoradnje, putem jednog jedinog poreza na zemljoradnju, poslužio je fiziokratima kao baza za klasifikaciju poreza na posredne i neposredne poreze. Naime, svaki drugi porez, osim poreza na zemljoradnju, bio bi neizbežno prevaljen na nju, jer se višak vrednosti stvara isključivo u zemljoradnji. Tako su oni sve poreze van poljoprivrede označili posrednim porezima, a porez koji opterećuje zemljoradnju odnosno prihode od zemljoradnje, neposrednim porezom.
Za razliku od merkantilista koji su istražili oblast prometa i na toj osnovi zasnivali svoje učenje u oblast finansijske politike, fiziokrati su svoje istraživanje preneli u oblast proizvodnje, u čemu je upravo, i njihova zasluga u ekonomskoj odnosno finansijskoj nauci. Međutim, predmet njihove analize nije proizvodnje uopšte, već pre svega poljoprivredna proizvodnja, kao jedinu oblast u kojoj se stvara višak vrednosti. Upravo, u tome i jeste njihova osnovna greška, jer višak vrednosti se stvara u svim sferama materijalne proizvodnje. Zbog toga je i njihova teorija o podeli poreza na neposredne i posredne, na osnovama kako smo to već izneli, bazirana na pogrešnim pretpostavkama: zasluga je fiziokrata, istovremeno, tzv. klasične građanske ekonomiste na kompleksnije razmatranje ekonomskih pojava i dolaženje do novih istina.

FINANSIJSKA TEORIJA U GRAĐANSKOJ EKONOMIJI

Ova ekonomska koncepcija vezana je za dva velika imena ekonomske teorije: Adama Smita i Davida Rikarda. Njihov prethodnik Viljem Peti i drugi savremenici su sve značajniji za opštu ekonomsku nego za finansijsku teoriju, mada su se i oni bavili izvesnim finansijskim pitanjima. Oni su izučavali pogodnost poreskih vrsta sa stanovišta njihovih ekonomskih dejstava i došli do veoma sličnih rezultata: tvrdili su da je akumulirana trošarina najpogodnija poreska vrsta sa stanovišta njenih ekonomskih dejstava. Naime, oni su pošli od pretpostavke da je potrošnja najadekvatnije merilo poreske snage te da uvođenje jednog jedinog poreza na potrošnju (akumulirana trošarina) onemogućava njegovo prevaljivanje, s obzirom na to da takav porez pogađa potrošača. Očigledno je da je njihova pretpostavka o istraživanju poreske snage preko potrošnje netačna, pa samim tim i njihov konačan zaključak.
Glavne finansijske koncepcije u okviru klasične ekonomske teorije nalazimo u delima Adama Smita i Davida Rikarda, koja su, inače, izvršila vrlo snažan uticaj na kasniju ekonomsku misao.
Smitovo učenje rezultat je dosegnutog društveno-ekonomskog razvitka i potrebe da se obezbede neophodne pretpostavke za dalji razvoj društva. To je vreme kada kapitalistički način proizvodnje traži svoju konačnu afirmaciju, jer su zastareli feudalni odnosi i industrije, mnogobrojne zabrane i organizacija u privrednoj delatnosti opšta karakteristika toga doba istovremeno ozbiljna kočnica daljem razvoju proizvodnih snaga. Ekonomska sloboda, sloboda lične inicijative, nemešanje države u ekonomski život - bili su zahtev vremena i potreba daljeg ekonomskog progresa.10 Upravo, na tim osnovima, Smit je i izgradio svoje učenje. Glavna njegova preokupacija je proizvodnja i zakoni koji vladaju u proizvodnji. Proglašava rad produktivnim u svim sferama materijalne proizvodnje.
Privredni prosperitet, prema učenju Smita i Rikarda, može se obezbediti samo ekonomskim slobodama. Na državu i njeno mešanje u privredni život gledali su negativno. Državno trošenje sredstava (državni rashodi), po njima, neekonomsko je trošenje koje usporava ekonomski prosperitet društva. Zbog toga, treba ga svesti na što je moguće manje učešće u nacionalnom dohotku. Na tim postavkama zasnovano je i njihovo shvatanje o finansijskim fenomenima. Osnovni stav koji proizilazi iz njihove finansijske teorije jeste da država treba što manje da zahvata privatne dohotke i akumulaciju. Oni veću pažnju posvećuju teoriji javnih prihoda nego teoriji javnih rashoda.
Svoje shvatanje o finansijskom materiji, Adam Smit je izneo u svom čuvenom delu “Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda”, inače poznato pod skraćenim nazivom: “Bogatstvo naroda”. Finansijske fenomene nije posebno tretirao, već uporedo sa ekonomskim problemima. On posebno razmatra (u petoj glavi druge knjige “Bogatstvo naroda”) dejstvo pojedinih poreskih vrsta u celini i parcijalno i ističe sledeća četiri poreska principa:
1) princip opštosti: “Svi građani jedne države treba da plaćaju porez za izdržavanje državne uprave i to srazmerno svome dohotku koji oni uživaju zahvaljujući njenoj zaštiti.” Kao što se vidi, u ovako definisanom principu opštosti ugrađen je i princip snošenja poreskog tereta.
2) princip određenosti: “Porez svakog građanina treba da bude određen. Poreski oblik, vreme obračuna, poreski iznos, sve to treba da bude jasno za poreskog obveznika, kao i za svako drugo lice.”
3) princip ugodnosti: “Svaki poreski obveznik treba da bude oporezovan u vreme i na način koji će mu najbolje odgovarati.”
4) princip ekonomičnosti naplate poreza: “Svaki porez treba da bude organizovan na takav način da iz džepa naroda uzima što je moguće manje iznad one sume koja je potrebna državnoj blagajni.”
Za finansijsku teoriju naročito je značajan metodološki pristup i Smita i Rikarda kod izučavanja poreskih dejstava, jer su pored mikroekonomskog razmatranja svake poreske vrste razmatrali i njihova dejstva na celu nacionalnu privredu. Međutim, rezultati do kojih su došli nisu identični. Po Smitu, najveći broj poreza u poljoprivredi treba da tereti zemljovlasnike odnosno njihovu rentu, dok se po Rikardu, svi porezi na najamnine moraju u krajnjoj liniji preneti na profit industrijalaca. Očigledno da ni jedno ni drugo shvatanje “ ne odgovara punoj naučnoj istini”11 iako se obojici mogu adresovati pohvale za ispravnost u metodu koji su koristili kod razmatranja poreskih dejstava.
I Smit i Rikardo bili su veliki protivnici korišćenja javnih zajmova za finasiranje državnih funkcija. U javnom dugu vide veliku opasnost za društvo, zbog toga država treba da se uzdržava od zaduživanja.

FINANSIJSKA TEORIJA NEOKLASIČNE
GRAĐANSKE EKONOMSKE MISLI


Sredinom druge polovine XIX veka finansijsku nauku karakterišu izučavanja koja se pretežno odnose na poresku problematiku, i to naročito pitanje “pravednog oporezivanja”. Ukratko ćemo izložiti dva osnovna pravca razmišljanja o ovoj problematici: teorija oporezivanja po ekonomskoj snazi i teorija korisnosti.
Teorija oporezivanja po ekonomskoj snazi ne predstavlja jedinstvenu misaonu celinu, pa je možemo podeliti na nekoliko varijanti. Pozitivna varijanta ove teorije prihvata kategoriju dohotka kao najprihvatljiviju za ostvarivanje principa pravednog oporezivanja, i to upotrebom metoda progresivnog oporezivanja. Druga varijanta ove teorije javlja se pod nazivom teorija “jednake žrtve”, koja pledira za proporcionalno oporezivanje kao najpogodnije za ostvarivanje pravednog oporezivanja.
Teorija korisnosti zasniva se na subjektivističkom gledanju poreza. Predstavnici ove teorije zastupaju mišljenje da međuzavisnost državnih prihoda i rashoda odnosno dažbina i javnih potreba treba da bude osnova za određivanje sposobnosti plaćanja poreza. Naime, oni polaze od premise da ako se rashodi u tržišnoj privredi određuju prema subjektivnim željama individualnih potrošača, zašto se onda ne bi isti princip primenio i kod zadovoljavanja javnih potreba.

SAVREMENA GRAĐANSKA TEORIJA

Nove ideje u finansijskoj nauci počele su da se javljaju sa prvim svetskim ratom i svim onim posledicama koje su nastale po njegovom završetku. Pojava velike svetske ekonomske krize pokazala je da se teško može spasiti kapitalistički sistem bez snažnih oblika državnog intervencionizma. Tako se pojavom ove krize u finansijskoj građanskoj teoriji javljaju nove ideje koje zastupaju potrebu aktivnog korišćenja finansijskih instrumenata u regulisanju privrednih tokova, označavajući time formiranje savremene finansijske teorije (fiskalne politike), koja razrađuje uticaj efekata javnih prihoda i rashoda, zatim javnog duga na nivo nacionalnog dohotka, zaposlenosti, investicionih ulaganja, na cene, itd. Ona. takođe, poklanja veliku pažnju problemu nacionalnih privrednih resursa, njihovom korišćenju i alokaciji. Krajnji cilj njihovih teorijskih posmatranja je i razrada i upotreba finansijskih instrumenata u službi konjunkturne politike. Glavni predstavnik ove teorije bio je J. M. Kejns.

FINANSIJSKA TEORIJA U SOCIJALIZMU

Finansijska teorija u socijalističkim zemljama (misli se na bivše i sadašnje socijalističke zemlje) kao nadgradnja bitno izmenjenih društveno-ekonomskih odnosa zasnovanih na društvenoj svojini sredstava za proizvodnju, ima i svoj različit pristup u tretiranju finansijskih fenomena i njihovog mesta i uloge u društvu. Međutim, po jednom broju pitanja, naročito onih koja se odnose na obuhvatnost finansija, njihovoj ulozi i mestu u razvoju društva, ne postoji jedinstven stav u socijalističkim zemljama, što je posledica različitog shvatanja uloge države. Naime, u finansijskoj teoriji bivših istočno-evropskih socijalističkih zemalja (naročito u bivšem Sovjetskom Savezu, gde je oko 90% stanovništva zapošljavano od strane države) država se javljala kao direktan organizator privrede, tako da su finansije direktno povezane sa proizvodnjom, obezbeđujući proces proizvodnje i raspodele društvenog proizvoda za zadovoljavanje različitih društvenih potreba. Funkcija finansijske delatnosti države u tim zemljama sastojala se u neposrednom finansiranju državnih privrednih preduzeća značajnog dela osnovnih i obrtnih sredstava.


PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
26-01-2012 12:58 PM
Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Klasične teorije organizacije DMaturski 0 392 22-01-2013 05:04 PM
zadnja poruka: DMaturski
  Razvoj teorije menadžmenta Maja 0 953 22-03-2012 05:43 PM
zadnja poruka: Maja
  Menadžment ljudskih resursa - teorije motivacije Dzemala 0 750 14-08-2011 10:05 PM
zadnja poruka: Dzemala
  Analiza finansijske situacije privrednih društava- Uvod u Menadžersko računovodstvo Dzemala 0 2,042 17-04-2011 03:42 AM
zadnja poruka: Dzemala
  Analiza finansijske situacije uspešnog poslovanja preduzeća Peštan doo Aranđelovac Dzemala 0 2,559 20-02-2011 04:12 PM
zadnja poruka: Dzemala

Skoči na forum: