Filmska muzika

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz muzičke kulture.

Film (eng. film - kožica, opna, tanki sloj) vizualna je projekcija u pokretu, najčešće ozvučena. Razlika između filma i snimka je u tome što film gradi neko očekivanje koje zatim ispuni (npr. reka koja teče je snimak, a reka koja teče i zatim se ukaže brod je film). Filmska slika je ono što se pretežno razabire na temelju projekcije filmske snimke.
Kao i drugi oblici umetnosti, film je namenjen publici. Filmovi se gledaju u posebnom prostoru za projekciju (kino), ili bilo gde drugde (video). Film se često spominje kao sedma umetnost, kao što je strip nazvan devetom umetnošću.
Filmsko delo je celovit te društveno i doživljajno svrhovit filmski proizvod. Film i kinematografiju kao sistem proučava humanističko - naučna disciplina filmologija.
Počeci filma sežu u daleku prošlost, dalju nego li je uvreženo mišljenje. No, najznačajniji razvoj filma odvija se tokom 19. i 20. veka, te se nastavlja i danas. Film se postupno razvio od karnevalske novine do najznačajnijeg oblika komunikacije, zabave i masovnih medija 20. veka. U isto vreme, film je imao značajan uticaj na umjetnost, tehnologiju i politiku.
Za godinu nastanka filma kao pokretnog sadržaja na filmskoj traci obično se uzima 1895. godine, mada je njegov razvoj evolucioan. Često se naziva sedmom umetnošću (do tada se smatralo da postoji samo šest grana umetnosti), a taj naziv je prvi upotrebio Rićoto Kanudo 1911. godine, u „Manifestu sedme umetnosti“.
Kao pioniri filma uzimaju se braća Limijer. Oni su zapravo pioniri dokumentarnog filma i/ili realističnog (mimetičkog) pristupa filmu. Prvi film nastao je pre više od sto godina. Prvi film prikazan je u Parizu, 24. decembra 1895. godine. Trajao je svega nekoliko minuta i predstavljao je dolazak voza na železničku stanicu. Prilikom projekcije ljudi su, videvši da im voz ide u susret, počeli da vrište i beže po sali, ne znajući da je to samo projektovano na platnu.
Žorž Melijes je pionir fantastičkog pristupa filmu.
Utisak pokretnih slika se bazira na fizičkoj osobini ljudskog oka - retinalnoj perzistenciji (lat. persistentio retinalis). Naime, mrežnjača (retina) ljudskog oka ima osobinu da produžava trajanje svetlosne draži oko 1/10 sekunde nakon njenog prestanka. Ako vidimo nekoliko statičnih slika koje se brzo smenjuju, prethodna slika nam se „stapa“ sa sledećom i, u slučaju filmskog zapisa, imamo iluziju kontinuiranog kretanja - mada se film sastoji iz niza statičnih slika.
U početku su filmovi bili nemi odnosno bez zvuka. Zvezde nemih filmova su umele da se izražavaju bez reči, koristeći ruke i izraze lica na pomalo prenaglašen način. Otkrićem zvučnih filmova 1927. godine sve se promenilo. Mnogi glumci koji su imali izražen strani naglasak ili piskave glasove ostali su bez posla. Mnogi filmski umetnici snimali su prvo sliku, a zvuk dodavali naknadno. Kasnije su se dosetili da mikrofone sakriju u dekoru, ali je i ta ideja imala jedan propust, glumci nisu smeli mnogo da se pomeraju. Tek kad su mikrofone okačili o naročite pecaljke koje mikromani pomeraju, kao što se i danas radi, zvučni filmi su snimani bez teškoća.
U nastavku rada nećemo govoriti o filmu i njegovim karakteristikama već o konkretnom a već pomenutom segmentu koji je uslovno i neodvojivo povezan sa filmom. Reč je o filmskoj muzici. Pod filmskom muzikom uglavnom se podrazumeva muzika koja je skladana posebno za film. Ona pokreće razne emocije kod gledaoca filma: umiruje, straši, uznemirava, potiče osećaj mržnje ili simpatije.
Rad ima za cilj da prikaže i objasni:
- pojam i istorijat filmske muzike,
- karakteristike filmske muzike
- funkcije filmske muzike i neke od važnih teorija koje se bave filmskom muzikom.
1 Filmska muzika
1.1 Pojam i istorijat filmske muzike

Ma koliko mi navikli da o filmovima snimljenim pre 1927. godine govorimo kao o nemim, film nikada nije, u pravom smislu te reči, bio nem. Od samog početka smatralo se da je muzika njegov neophodni pratilac; zabeleženo je da je februara 1896. godine kad su filmovi braće Limijer doživeli svoje prvo javno prikazivanje u ovoj zemlji (Engleskoj) radnja na filmu bila praćena klavirskim improvizacijama na popularne melodije.
U početku muzika koja se svirala uz film nije bila ni u kakvoj vezi s njim - bila je dovoljna bilo kakva pratnja. Međutim, ubrzo se uvidelo da je neprikladno živahnom, veselom muzikom pratiti neki ozbiljni film, pa su klavirski pratioci filma počeli da paze na to da i njihova muzika odražava opšti ton, raspoloženje filma.
Što je broj bioskopa više rastao pa i sam bioskop postajao važniji, to se, bar u izvesnim slučajevima uvećavao i broj muzičkih pratilaca dodavanjem violiniste, a možda i čeliste obaveznom pijanisti, dok su u većim bioskopima sastavljeni čak i mali orkestri. Godinama je izbor muzike za svaki filmski program bio potpuno u rukama dirigenta ili vođe orkestra, i često je glavna kvalifikacija za takav položaj bila posedovanje velike lične zbirke nota, a ne dirigentova umetnost ili ukus. Pošto se retko događalo da dirigent vidi film ranije nego tek uoči javnog prikazi-vanja (ako je imao sreću čak i tada da ga vidi), muzički aranžman bio je obično improvizovan na veliku brzinu.
Da bi u tome pomogle, kompanije filmskih distributera počele su da štampaju uputstva za muzičku tratnju. Tako je 1909. godine na primer, kompanija Edison počela uz svoje filmove da daje ovakve indikacije za zaspoloženja: prijatno, tužno, živahno. Za tim trimerom poveli su se i ostali, onda su sugestije postale još određenije i tako se pojavila muzička lista u kojoj su bila naznačena raspoloženja, naslovi godesnih muzičkih komada i tačna uputstva o tome gde jedan komad treba da pređe u drugi.
Za izvesne filmove, od kojih su neki izvanredni, i neki samo pretenciozni, bila je naročito komponovana muzika. Godine 1908. Sen-Sans (Saint Saens) je sapisao muziku za prvo izvođenje Film d' Art (Umetničkog filma) u Parizu; to je bilo Ubistvo vojvode od Giza, a njegova muzika bio je opus 128, za gudače, klavir i harmonijum i sastojao se od uvoda i pet slika od kojih je svaka bila brižljivo usklađena sa filmom.
U Americi je 1911. godine Volter Klivlend Sajmon komponovao muziku za film Ara - Na-Pof, a u Nemačkoj je 1913. godine Đuzepe Beče komponovao muziku za film Rihard Vagner. Ali od tih prvih naročitih partitura najčuvenija je bila ona koju je komponovao i aranžirao Džozef Karl Brejl za Grifitov film Rađanje jedne nacije koju Sejmur Stern ovako opisuje: “Okestarska deonica nije u celini bila originalna jer se sastojala od narodnkh napeva i odabranih odlomaka simfonijske muzike. Takvih primera korišćenja simfonijske muzike bilo je u filmu U dvor-cu gorskog kralja, s muzikom iz svite Per Gint (koja se svirala u scenama evakuacije iz Atlante); bilo je tu i delova iz Valkira pomešanih s melodijom Diksi i drugom Vagnerovom i scenskom muzikom (koja je pratila jahače Klana); tu je bilo pomešano bezbroj delova iz muzike Betovena, Lista, Rosinija, Verdija, Čajkovskog i drugih kompozitora. Ali bilo je i originalnih tema i melodija koje su Grifit i Brejl komponovali naročito za taj film i neke od njih postale su slavne; mislim na temu koja izražava varvarstvo, drskost i pretnju a koja se svira tokom filmskog pro-loga u scenama koje prikazuju uvođenje crnačkog ropstva u kolonijalnoj Americi, a još više na sve one scene u drugom delu u kojima se opisuje uspon i sve veća moć Crnaca posle građanskog rata.