Etiologija, klinička slika, stadijumi i terapija šoka

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetništvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.


Definišući šok kao endogenu autostrangulaciju i hemodinamsku evisceraciju organizma , Kramer je hteo da ukaže na dramatičnu ozbiljnost i težinu stanja u kojem se nalazi svaki bolesnik u šoku bez obzira na uzrok koji je doveo do toga. Travers je još 1826. god. definisao šok kao stanje opšte progresivne depresije orga¬nizma i svih njegovih vitalnih funkcija, koje nastaju kao posljedica teških trauma. Naziv »šok« u medicini prvi je uveo Le Dran početkom XVIII stoleća a takođe je dao i prvu definiciju ovog teškog patološkog stanja, koju je Travers kasnije samo razradio i dopu¬nio. Poznati ruski hirurg Pirogov dao je takav opis posttraumatskog šoka kome i savremena hirurgija nema ništa više da doda. Međutim, i pored poznavanja ovog te¬škog patološkog stanja, njemu se nije poklanjala puna pažnja sve do prvog svet¬skog rata, kada je shvaćen njegov pravi značaj i tek tada otpočinje njegovo siste¬matsko izučavanje. U drugom svetskom ratu posttraumatskom šoku je počela da se pruža puna pažnja i počinje se sa nje¬govom rigoroznom i sistematskom tera¬pijom.
No, bez obzira na danas još uvek postojeće kontraverze oko definicije i samog značenja reči "šok", potrebno je upozoriti da je šok sistemski poremećaj sa tri veoma važne dimenzije:
- šok je bolest celog organizma, svih organskih sistema, i preciznije celije kao osnovne jedinice organizma u celini. Ne sme se zaboraviti da je to ćelijski integritet, integritet njene membrane i intracelularna aktivnost (metabolizam), koji se mora vratiti i održati na normali, želi li se zadržati organizam bolesnika u životu;
- druga značajna stvar kod šoka, kao bolesti sui generis, je dinamičnost koja vlada u organizmu pri odbrani od inzulta. Brzo menjanje kliničke slike i patofiziološki procesi koji uslovljavaju i ukazuju na to da statičko gledanje na bolesnika u šoku znači mnogo puta izgubljenu bitku;
- treća stvar je mesto na kojem bolesnik umire u šoku. To mesto jesu mitohondrije, tzv. natrijumska pumpa, izozomska membrana i hidrolaze što se nalaze unutar lizozoma. Inzult, bez obzira na uzrok, (trauma, zatajivanje miokarda, hemoragija, toksini, kras povrede, opekotine) angažuje celi organizam i niz kompenzatornih akcija koje, više ili manje svrsishodne, imaju zadatak da uspostave poremecenu biološku ravnotežu i vrate organizam u njegovo prvobitno stanje. Budući da je šok u svojoj makroskopskoj hemodinamici izrazito anoksična bolest, to se posledice anoksije u šoku reperkutuju u svoj svojoj žestini na najosetljivijem mestu – metabolizmu ćelije. Pad energetske zalihe i teško kiseli medij uslovljavaju pucanje lizozomske membrane i hidrolitički enzimi oslobađaju se u unutrašnjost celije i uništavaju komplekse njenoga enterijera. Ti intracelularni enzimi mogu se naći i u cirkulirajućoj krvi, gde onda sa mnogo verovatnoće induciraju proteoliticke procese i menjaju koagulacijske mehanizme. Pored toga, lizozomski delovi imaju mogućnost vezivanja kateholamina, pa se pretpostavlja da oni služe i kao mesto rezerve adrenalina i noradrenalina. Na to upućuje to da oštecenje lizozoma u šoku može potencirati cirkulus viciosus dodatnom količinom endogenih kateholamina i vazokonstrikcijom...

S A D R Ž A J

UVOD 3
1 Etiologija, klinička slika, stadijumi i terapija šoka 4
1.1 Etiologija šoka 4
1.2 Klinička slika 6
1.3 Stadijumi 7
1.4 Terapija šoka 8
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 14