ekološki problemi i pravo

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
jasminamina89 Nije na vezi
Junior Member
**

Poruka: 2
Pridružen: Dec 2009
Poruka: #1
ekološki problemi i pravo
1. Uvod
1.1 SOCIJALNA EKOLOGIJA

O ekološkim problemima danas postoje brojna naučna istraživanja, čime je snažno podstaknut razvoj ekologije kao nauke koja se bavi proučavanjem živih bića i njihove životne sredine. Kao naučna disciplina ekologija ima korene još u antičkoj Grčkoj. Ona se konstituiše u drugoj polovini XIX veka, a snažnije počinje da se razvija 30-tih godina XX veka. Ekologija nastaje kada ekonomska aktivnost ljudi počinje trajno da degradira prirodnu okolinu, dovodeći u pitanje opstanak čoveka kao živog bića.
U težnji da se humana ekologija oslobodi uticaja bioekologije razvija se socijalna ekologija, kao posebna grana sociologije, kojas se bavi specifičnim vezama i odnosima između čoveka i njegove životne i radne sredine. Termin socijalna ekologija ulazi u upotrebu 1921.godine. termin socijalna ekologija prvi pu su upotrebili Park i Bardžes koji su pod socijalnom ekologijom podrazumevali način posmatranja ljudskog društva u procesu planiranji i razvoja velikih gradova. Socijalna ekologija nastala je iz humane ekologije koja je u početku posmatrana kao medicinska disciplina koje je izučavala uticaj sredine na čoveka. Pošto humana ekologija svojim predmetom izučavanja nije mogla da odgovori društvenoj potrebi za naturalizacijom društvene sredine da bi bili ostvareni bolji uslovi života čoveka u određenoj zajednici i pošto se nije bavila uspostavljanjem i održavanjem ravnoteže između prirode i socijalne sfere postala je socijalna ekologija.
Proučavanjem veze između društva, prirode, čoveka i čovekove životne sredine socijalna ekologija ih smešta u kontekst globalnih problema ukupnog čovečanstva u cilju očuvanja i unapređenja čovekove sredine.
Ekološki problemi su nas ušli u centar interesovanja ne samo struke i nauke već i običnog čoveka, jers e upravo narušavanje ekološke ravnoteže odigrava pred njegovi očima. Opasnost od ekološke katastrofe, pojavljuje se kao prvorazredna opasnost planetarnih razmera. Zbog toga se ekološki pokreti stavljajući se u centar svojih aktivnosti pitanja odnosa čoveka i prirode i zaštitu čovekove okoline danas pojavljuje kao najznačajniji društveni pokret među mnogobrojnim društvenim pokretima. Ekološki pokreti se javljaju kao obrazac novih društvenih pokreta, nastalih 70-tih godina XX veka u težnji da se mobiliše društvo za rešavanje svakodnevnih problema društvenog života, uključujuci ekološke problema kao najvažnije.

2. EKOLOŠKI PROBLEMI

Na svaku promenu prirodne i društvene sredine, u zavisnosti jedne od druge, javlja se određena reakcija u životu i radu određenog ljudskog društva.
Do nastanka čoveka i društva, može se reći da je vladala ekološka harmonija. Narušavanje ekološke harmonije, je počelo pre oko 40 hiljada godina, kada je čovekov predak počeo da misli i stvara oruđa za rad, proizvodeći sredstva za život. Danas usled ubrzanog tehničko-tehnološkog progresa i nekontrolisanog korišćenja rezultata neučno-tehnološke revolucije u prisvajanju prirode, narušavanje ekološke ravnoteže dobija karakter velike ekološke katastrofe. Zbog toga, dalji razvoj civilizacije zahteva mnogo veću racionalnost u prisvajanju prirode i stalno jačanje ekološke svesti kako bi se ona zaštitila od daljeg propadanja. Zahtev za zaštitu prirode, znači zahtev za planskim razvojem društva, kao svetskog društva, a protiv svake stihijnosti i nekontrolisanog oštećenja prirodne sredine.
Narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi tekovina je savremene civilizacije. Ekološka kriza, kao posledica narušavanja ekološke ravnoteže nastala je naučno-tehnološkim revolucijama i naučno-tehničkim progresom.
Zahvaljujući rezultatima ubrzanog tehničko-tehnološkog progresa i naučno-tehnološke revolucije, čovekova “vlast nad prirodom“ i borbi sa njom, neprekidno raste. Ali, ta stalna borba sa prirodom u cilju njenog prilagođavanja čovekovim potrebama, proizvela je i proizvodi niz štetnih posledica po samog čoveka, po uslove njegovog života i rada, pa i na njegov opstanak.
Kao revolucionarne promene u tehnici i tehnologiji, koje su dovele do prevrata u nauci i tehnološkim postupcima, mogu se označiti:
• Informaciona tehnologija
• Proizvodne tehnologije i robotika
• Tehnologija novih materijala
• Biotehnologija
• Energetska tehnologija
• Laserska tehnologija
• Nuklearna tehnologija
• Kosmička tehnologije
Poslednjih godine velika pažnja se posvećuje očuvanju prirodne sredine u svim delovima sveta i na svim nivoima, posebno u organizacijama. U tom smislu se organizacije susreću sa brojnim ekološkim problemima od čijeg efikasnog rešavanja u značajnoj meri zavisi i budućnost globalnog čovečanstva.

2.1 Efekti ekološke krize

Vidljivi efekti ekološke krize ogledaju se u brojnim globalnim problemima, od zagađenja životne sredine do nedostatka hrane. Neki od glavnih problema ekološke krize su:
• Zagađenje životne sredine ispoljava se na različite načine i postoje mnogi oblici ovog ispoljavanja. Kao opasne supstance koje zagađuju životnu sredinu navode se: polihlorisani befenili, hlorisani rastvori, pesticidi, olovo, nuklearni otpad i otrovne hemikalije, deponije, kisele kiše...
• Promena klime na planeti uzrokovana je čovekovom delatnošću. Došlo je do pregrejavanja planete što predstavlja veliku opasnost za čovekov život. Kao konkretna negativna posledica zagrevanja planete navodi se podatak da će do 2100.godine mora u celom svetu porasti između 15-20 santimetara, pa će gusto naseljeni delovi kopna nestati. Isto tako globalno zagrevanje će ugroziti poljoprivredu i obradu zemljišta.
• Ozonske rupe i uništavanje ozonskog omotača nastaje kada se u atmosferu ispuste hlorofluorougljenici koji oslobađaju molekule hlora i uništavaju molekule ozona. Tada se smanjuje ozonski omaotač oko Zemlje, a ako se ovaj zaštitni omotač istanji, štetni ultraljubičasti zraci izazvaće mnogo veći broj oboljenja.
• Nedostatak hrane je globalni problem ove planete. Za svakog stanovnika Zemlje da bi mogao normalno da živi potrebno je oko 2400 kilokalorija dnevno. Više od polovine svetskog stanovništva trpi glad za belančevinama, što utiče na mentalni i fizički rast dece.

Zaštita životne sredine je predmet brojnih naučnih istraživanja. Osnovni cilj takvih proučavanja je dolaženje do rezultata koji bi pomogli u praktičnom narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi i koji bi pomogli u otklanjanju brojnih negativnih posledica ekološke krize, kao i u sprečavanju daljeg narušavanja ekološke ravnotež u prirodi i čovekovom prirodnom okruženju.
Povećanjem obradivih površina putem krčenja šuma, zatim industijalizacijom i urbanizacijom, vrši se negativan uticaj na opstanak brojnih biljnih i životinjskih vrsta na Zemlji. U dalekoj prošlosti trebalo je da prođe nekoliko hiljada godina da bi neka vrsta izumrla, a u poslednjih nekoliko stotina godina po jedna vrsta nastaje svakih 10 godina, što direktno ugrožava život drugim vrstama.
U pogledu količine energije i sirovina na Zemlji stanje je, takođe, veoma zabrinjavajuće za budućnost ljudskog roda. Sadašnje procene jasno pokazuju da izvori energije i sirovina nisu neiscrpni i da se na raspolaganju prirodnim dobrima u budućnosti mora zasnivati na velikoj racionalnosti.
Velike rasprave i zabrinutost za budućnost ljudskog rodaizaziva i stalno povećanje stanovništva na Zemlji. Početkom XIX veka na Zemlji je živelo oko milijardu ljudi, a danas preko 6 milijardi, sa stalnom stopom povećanja nataliteta, a smanjenja mortaliteta. Pirast stanovništva predstavlja jedan od najznačajnijih svetskih problema. Ako se nastavi sadašnji tempo rasta, predviđa se da će do 2150.godine broj stanovnika u svetu premašiti cifru od 10 milijardi ljudi, pri čemu će stanovništvo biti sve starije, a broj mladih sve manji. Imajući to u vidu neki teoretičari smatraju da treba zaustaviti rast stanovništva, predlažući u tom smislu različite mere, a drugi smatraju da treba raditi na povećanju proizvodnje hrane, razmišljajući istovremeno i o potrebi i načinu iskorišćavanja svemira. Dok mnogi smatraju da treba zaustaviti velike migracije stanovništva iz nerazvijenih u razvijene delove sveta.

2.2 Narušavanje ekološke ravnoteže

Uporedo sa ekološkom krizom, pedesetih godina dvadesetog veka, sa ubrzavanjem i proširivanjem procesa u okviru koga ljudi menjaju meterijalne, ekološke, vegetacijske, biotičke i klimatske uslove svoje sredine, rađa se svest da postoji evidentna opasnost za opstanak ljudske vrste. Čovek je spoznao da se narušavanje ekološke ravnoteže ogleda u:
• Zagađenim površinskim vodama, posebno rekama, okeanima, morima i jezerima
• Zagađenim degradiranim podzemnim vodama
• Globalnom zagađenju atmosfere
• Klimatskim promenama
• Promenama reljefa
• Promenama u satavu i stabilnosti zemljišta
• Uništavanju vegetacije i šuma
• Iscrpljivanju mineralnih i drugih izvora
• Izumiranju i nestanku mnogih biljnih i životinjskih vrsta
• Oboljevanju i smrtnosti zbog zagađene životne sredine.

2.3. Koncept eko-efikasnosti i Koncept ekološke modernizacije

Polazeći od toga da industrijski rast i razvoj nisu u skladu sa ograničenim količinama resursa na Zemlji, popularizovana je ideja o “granicama rasta“ odnosno ideja o državnom razvoju, koja podrazumeva “Koncept eko-efikasnosti“ i “Koncept ekološke modernizacije“
Eko-efikasnost se odnosi na tehnologije koje obezbeđuju privredni razvoj ali uz minimalno ugrožavanje životne sredine. Koncept eko-efikasnosti promoviše politiku zvanu “nulti otpad“, što znači da resursi ne iscrpljuju, već se svi otpadni proizvodi potpuno recikliraju i koriste buduću proizvodnju.
Koncept ekološke modernizacije, ogleda se u primeni modernih tehnologija industrijeske proizvodnje. Polazeći od verovanja i ubeđenja da se industrijski razvoj i ekološka zaštita se međusobno isključuju, ovaj koncept ima u vidu razvoj industrije, informacijske tehnologije koja je čista u pogledu zaštite životne sredine. U cilju svakog bržeg razvoja one moraju u pojedinim oblastima industrije da razviju one oblike proizvodnje koji nemaju štetni uticaj na životnu sredinu. U tom cilju, pobornici ekološke modernizacije smatraju da su neophodne promene u nivoima nejednakosti kojji danas postoje u savremenom svetu. Po mišljenju mnogih pobornika ekološke modernizacije, da bi siromašne zemlje sustigle bogate, bogati moraju da menjaju svoja očekivanja u vezi sa kontinuiranim ekonomskim rastom, da bi trebalo da reaguju protiv potrošačkog mentaliteta, zahtevajući ograničavanje razvoja i vraćanje na jednostavnije oblike života.
2.4 Međunarodna saradnja u zaštiti ekoloških problema
Sociološki pristup međunarodnoj saradnji podrazumeva globalni pristup u očuvanju ekološke ravnoteže u prirodi kao jednom od značajnih uslova opstanka svetskog društva. Kao rezultat globalne saradnje mođu državama, koja ponekad ima i drugačiji karakter zbog različitih interesa koje imaju visokorazvijene zemlje u odnosu na one nerazvijene i one u tranziciji, nastaju brojna dokumnta koja se bave pitanjima zaštite čovekovog prirodnog okruženja. Rašavanje problema i krize čovekovog prirodnog okruženja na globalnom planu posebno nude Ujedinjene nacije, savezi država, multinacionalne kompanije, razna stručna udruženja...
Na nivou organizacije ujedinjenih nacija rešavaju se mnogi ekološki problemi koji se odnose na pojedine države ili u saradnji sa drugim državama. Ujedine nacije su organizovale brojne međunarodne konferencije o zaštiti životne sredine, osnovale su svoje specijalizovane agencije koje su se bavile pojedinim pitanjima zaštite i unapređenja životne sredine. Usvojile su program za čovekovu sredinu (UNEP) čiji su osnovni pravci aktivnosti na razvoj međunarodnog i nacionalnog prava su: kontinuirano prikupljanje informacija iz oblasti prava sredine, razrada i razvoj usvojenih načela o odgovornosti države u oblasti zaštite životne sredine, podsticanje međunarodne-pravne regulative...
Prva konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini, Stokholm, 1972.godina- zaštita životne sredine je prvenstveni interes ukupnog čovečanstva i zato sve sve države moraju da daju svoj doprinos u tom. Doneta su odgovarajuća dokumenta i to:
• Deklaracija o čovekovoj sredini
• Akcioni plan za razvoj aktivnosti u cilju zaštite čovekove sredine
Prva konferencija Ujedinjenih nacija o ljudskim naseljima, Vankuver, 1976.godina,
Gde su usvojene:
• Deklaracija o ljudskim naseljima
• Preporuka za međunarodnu saradnju u cilju unapređivanja uslova življenja
Prva konferencija Ujedinjenih nacija o obrazovanju i problemima čovekove sredine, Tbilisi, 1977.godina i tad je usvojena:
• Deklaracija o obrazovanju u čovekovoj sredini
Konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini, Najrobi, 1982.godina
Nezavisna konferencija o životnoj sredini, Kina, 1982.godina- Dai Dong
Druga konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju, Rio de Žaneiro,1992.godina, životna sredina posmatrana kao „održiva budućnost“, usvojeni su:
• Koncepcija održivog razvoja
• Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju
• Konvencija o promeni klime
• Konvencija o biodeverzitetu
• Neobavezujući dokument o principima upravljanja i zaštite razvoju šuma
Samit u Njujorku, 1997.godine
O problemima zaštite čovekove sredine, sve više posvećuju pažnju pojedine specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija:
• Međunarodna organizacija rada (MOR)
• Organizacija Ujedinjenih nacija za poljoprivredu i ishranu (FAO)
• Svetska zdravstvena organizacija (SZO)
• UNESKO
• Svetska meterološka organizacija (SMO)
• Međunarodna pomorska konsultativna organizacija (IMKO)
• Međunarodna agencija za atomsku energiju(MAAE)
U zaštiti i unapređenju životne sredine sve značajniju ulogu ima i saradnja država u pojedinim regionima. Ovakvom saradnjom rešavaju se problemi zaštite prirodnih izvora ili prostornog uređenja. I pojedine države se pojedinačno bave određenim ekološkim problemima, pri čemu su najbrojnije strategije o upravljanju otpadom:
• Nemačka-1991.godina- Zakon o reciklaži otpada
• Sjedinjene Države- u Kaliforniji- donet program o upravljanju otpadom
• Evropska unija- ima strategiju o otpadnim materijalima iz urbanih sredina, 1989.godine donet je Zeleni dokument, 1990.godine-Strategija o upravljanju otpadom.






3. PRAVO

Sociologija pravo posmatra kao specifičnu društvenu pojavu (oblik društvene svesti), koja se manifestuje kao jedan od načina kojim se reguliše društveno ponašanje ljudi. Pravo doprinosi da se život ljudi u društvu učini organizovanijim i podnošljivijim. Ono sprečava da se ljudi iscrpljuju sukobima i sporovima pri ostvarivanju svojih potreba i interesa. Održavanjem i razvojem postojećeg pravnog poretka, obezbeđuje se funkcionisanje društva kao organizovane zajednice, a u cilju zaštite ljudi i regulisanje njihovih međusobnih odnosa.
Sociološki pristup izučavanja prava podrazumeva da pravo obuhvata ne samo sistem normi i pozitivnih propisa, nego i društvene odnose koji se njima regulišu, kao i ciljeve kojima oni teže. Pravo ima svoju normativnu i svoju društvenu individualnu dimenziju.
Sa sociološkog aspekta posmatrano pravo je takođe i pravni poredak normi koje stvara i sankcioniše država. Taj poredak se javlja u obliku hijerarhije, kao sistem u kome postoje norme jače i slabije snage obaveznosti. Najviši pravni akt u državi je ustav, njime se regulišu prava i slobode građana, položaj i uloga organa vlasti i upravljanja i način donošenja pravnih normi. Osnovni pravni akt kojim se reguliše jedna oblast i jedno pitanje u drištvu je zakon. Ispod zakona su drugi pravni akti opšte prirode kao što su uredbe, naredbe i pravilnici, a niži od njih su pojedinačni pravni akti od kojih su najčešći rešenja i presude.
Pravo je uslovljeno objektivnim materijalnim predpostavkama i duhovnim okvirima datog društva ali istovremeno pravo oblikuje društveni život i menja karakter odnosa u društvu. Specifičnost prava je i u izražavanju vladajuće klase koja je pretvorena u zakon, obavezno pravilo ponašanja koje sankcioniše i sprovodi u život država. Pravo sačinjavaju dva povezana elementa, spoljašnji i unutrašnji. Spoljašnji element prava je vidljiv kao element prinude i prisile, dok je unutrašnji element prikriven i ogleda se u očuvanju društvenog sistema.
Pravo je izraz objektivnih društvenih okolnosti, opšta društvena tendencija zaštite datog načina proizvodnje, a ne pojedinačna volja. Kroz pravo se uređuju osnovni klasni odnosi u sferi ekonomskih i političkih odnosa. Pravo ne pretenduje na uređivanje svih mogućih konflikata, već samo onih najznačajnijih, koji mogu u određenim uslovima ugroziti postojeći društveni sistem. Celovitu zaštitu društvenog sistema pravo nastoji da ostvari i regulacijom političkih odnosa. Pravnim sistemom se uvek izražava i vlast ekonomski dominantne klase. Političkom funkcijom prava ono posebno obezbeđuje određeni način proizvodnje. Takva tendencija prava sadržana je i u regulisanju drugih značajnih odnosa- porodičnih, kulturnih, religijskih...Sociološki gledano ovu regulaciju bi trebalo posmatrati u relativnom smislu kao opšti normativni društveni okvir koji je manje ili više nesaglasan stvarnom društvenom ponašanju. Složenost odnosa prava i stvarnosti proizilazi iz mnoštva društvenih situacija, u kojima se prepliću različiti odnosi klasnih protivurečnosti, uticaja države, politika i političke organizacije, oblici kulture, ideologija i drugi oblici društvene svesti, uključujući i različite norme ponašanja- običajne i moralne norme.
Pravo je sistem normi (Obaveznih pravila ponašanja) koje propisuje država, obezbeđujući njihovo poštovanje primenom sredstava organizovane prinude sa ciljem da obezbedi regulisanje društvenog života i stabilan društveni razvoj.
U istoriji ljudskog društva pravo je bilo veoma različito i veoma često je ozakonjavalo i stvaralo razne nejednakosti putem uskraćivanja određenih prava pojedinim društvenim slojevima i izricanjem različitih kazni.
Zbog mnogobrojnosti i raznovrsnosti odnosa u ljudskom društvu postoje mnoge grane prava, a najvažnije su: građansko, krivično, ustavno, administrativno, privredno i međunarodno pravo. Postoje i mnoge opšte podele. Jedna od osnovnih podela je na javno pravo i privatno pravo. Javno pravo reguliše odnose između država i odnose između države i pojedinaca, a privatno reguliše odnose između pravnih subjekata.
Pravom se nazivaju norme koje država sankcioniše, čije se kršenje kažnjava. U društvo postoji i običajno pravo. To su norme koje nastaju spontano, pnavljanjem u društvima u kojima je jak uticaj tradicije. Običajno pravo je formirano običajima, steklo je važnost u stalnom i dugoročnom primenom. Normi običajnog prava ljudi se pridržavaju sasvim spontano i bez spoljne prinude. Iako običajno pravo gubi na značaju ono se i dalje nalazi u određenom obliku u regulisanju privrednog života putem kodifikacije dobrih poslovnih običaja. Običajno pravo je inače jedan značajan prelazni oblik između običaja i prava koje donosi država.
Pravo je najznačajniji društveni propis jer ga donosi organizovana društvena zajednica, država i pored svoje relativne autonomnosti i različitosti, povezano je i sa ostalim društvenim propisima. U tom smislu značajna je međupovezanost prava, običaja i moralnih normi. Tako se neki pravni propis može po svojoj sadržini pojavljivati i u običajnoj i moralnoj normi. Značajna je povezanost prava i običaja kroz takozvano „običajno pravo“, gde zbog značaja običaja za društveni život ono dobija značaj pravne norme i biva sankcionisano državnom prinudom.
Pošto se pravo određuje kao instrument vladajuće klase, ono ima svoju autonomiju i samostalnost i to na dva načina:
• Pravo ispoljava stepen uticaja i moći određenih društvenih slojeva- „ Uloga prava u održavanju poretka vidi se kao jedna vrsta socijalnog inžinjeringa, tražnje ravnoteže između interesa različitih klasa, slojeva, elita“
• Samostalnost upravnog poretka ogleda se u potrebnom profesionalnom znanju u krugu pravih eksperata, od čijih formulacija u velikoj meri zavisi trajnost pravnih odredbi.

3.1 Sociološka analiza prava
Teorijski principi sociološke analize prava
• Pravo je iskustvena pojava- govori kakva je priroda prava-društveno uslovljena
• Pravo je društvena pojava-govori kakva je struktura prava iz sociološke perspektive- pravo ne može da se svede na sistem normi, već se i društvena dimenzija prava uzima za deo strukture prava
• Uvodi dinamičku perspektivu u posmatranju prava, u smislu shvatanja da je pravo razvojna pojava, da se menja u vremenu i prostoru.
Sociološke teorije prava se razlikuju po tome koliki značaj daju društvenoj dimenziji prava (faktički supstrat prava je ravnopravan sa normama, značajnija je društvena dimenzija, svođenje prava na ponašanje sudija, uz zanemarivanje normativne strukture prava - ekstremni sociologizam)
Ključna pitanja sociološke analize prava su:
• Problem porekla prava
• Pitanje o pojmu prava
• Funkcije prava- kakva je uloga prava u društvu
• Stvaranje prava I primena prava
• Analiza pravničke profesije
Sociologija prava određuje I neophodne uslove ostvarenja prava I sloboda čoveka I to:
• Odgovarajući stepen razvoja materijalne proizvodnje
• Nepostojanje oštrih društvenih sukoba
• Ukidanje birokratskih odnosa
• Slobodno udruživanje građana
• Razvijeno I efikasno javno mnjenje
• Prisustvo opštedruštvene ideologije
• Humanističku demokratsku tradiciju
• Razvijenu pravnu svest


3.2 Pravo i država
Pravo je osnovna predpostavka u funkcionisanju države. Nastaje pojavom države i predstavlja jedan od osnovnih instrumenata putem koga država kao aparat prinude obavlja svoju funkciju u društvu.
Pravo i država se nalaze u jednistvu. Nema države bez prava, niti prava bez države. Iz toga proizilazi bitna razlika između prava i morala. Za razliku od morala stvaralac prava je država, a sankcije se izražavaju u različitim oblicima fizičke prinude. Razlika između prava i morala se može uočiti i kod procene određenog postupka. Dok pravni sud pretežno uzima u obzir čin, delo, moralni sud uzma u obzir pre svega motiv. Ova razlika je značajna, zbog toga što jedan postupak može piti pravno pozitivan i društveno koristan po svojoj pravnoj strani, a u pogledu motiva i pobuda može biti moralno negativan.
Pošto je država nastala sa podelom društva na klase, prvi pravni propisi imaju klasni karakter, mada neke oblasti društva imaju i opšteprihvaćeni značaj. Kapitalističko društvo je tek proglasilo jednakost pred zakonom, što je veomaznačajno bez obzira na nivo ostvarenja. Borba savremenog društva za pravnu državu, istovremeno znači i borbu konstituisanja i učvršćivanja takvog prava i pravnih normi, koje ća garantovati univerzalna prava i slobode građanina.
Pravo trpi mnogobrojne i raznovrsne promene, a sa svoje strane direktno doprinosi društvenim promenama. Pravo je sastavni deo svake društvene pojave, tako da se ne može posmatrati izolovano. Pravo se pojavljuje kao osnov an kome počiva društvo, jer čini organski deo upravljanja ljudskim životom. U tom kontekstu, pravna pravila su sastavni deo rešavanja društvenih konflikata. Pravnim normama društvo se može menjati preko noći.
U okviru pravnih normi koje donosi država treba razlikovati dva elementa:
• Dispoziciju- propisuje šta treba činiti
• Sankciju- prinuda koju preduzima država u slučaju da se ne ispoštuje ono što dispozicija nalaže


3.3 Socijalni izvori prava
Socijalni izvori prava su brojni i raznovrsni. Po jednom shvatanju izvor prava je volja države i državnih institucija, pa prema ovome postoji oštra razlika između prava, sa jedne, i morala i običaja sa druge strane, tako da je pravo potpuno oštećeno od elemenata običaja i morala. Po Veberu pravo predstavlja poredak normi čija se primena obezbeđuje i garantuje isključivo upotrebom prinude od strane države.
Po drugom shvatanju, socijalne izvore prava treba tražiti i moralnim i običajnim pravilima, koja se za razliku od pravnih pravila sporo menjaju. U ovom shvatanju potrebno je dobro poznavanje morala i običaja. Dirkem, polazeći od međusobne povezanosti prava i morala, smatra da je zakon mrtvo slovo na papiru, bez odgovarajuće moralne podrške. Pravo se ne bi smelo odvajati od morala i običaja, jer bi onda slabilo svoj autoritet i sužavalo svoju socijalnu bazu. Ovo se odnosi posebno na zemlje u kojim je običajno pravo izvor prava (Engleska).
Treće shvatanje izvora prava polazi od “pravnog pluralizma“, jer uzvore prava ne vidi samo u državnim, već i u nedržavnim institucijama.


3.4 Socijalne funkcije prava
Socijalne funkcije prava su veoma različite i kao takve podložne su različitim tumačenjima suprostavljenih teorijskih struja.
• Pravo je u funkciji integracije i održavanja harmonične celine društva u kome vlada saglasnost većine građana oko njegovih temeljnih vrednosti. Pravni poredak je temelj društvenog života na različite načine. Po Dirkemu, kohezija društva zavisi od opštih društvenih normi koje su prihvatili svi članovi društva kao svoja uverenja. Pravo se tu pojavljuje kao deo, vidljiv deo nevidljivih moralnih sila, koji povezuje sve delove društva u čvrstu celinu. Pravo štiti zajednička pravila ponašanja i ne ostavlja prostor za izražavanje individualnosti. Veber smatra da je pravo temelj društvenog poretka u smislu:što međusobne odnose pojedinaca u društvu pravo čini racionalnim i u smislu da je politički legitimitet društva utemeljen na vladavini prava, odnosno na pravnom legotimitetu kada je aktuelna vlast prihvaćena kao legitima, jer je zasnovana na pravnom poretku, na vladavini prava.
• Pravo je temelj integracije društva zahvaljujući svojoj prinudnoj, represivnoj funkciji. Pravo je instrument dominacije ekonomski vladajuće klase nad drugim socijalnim grupaciijama. Ovo shvatanje je zasnovao Marks- „Pravo je samo na stepen zakona uzdignuta volja vladajuće klase“. Pravo je ključna poluga za ostvarivanje dominacije buržoazije u dva smisla: prvo, u smislu zato što pravo štiti vladajući poredak, utemeljen na privatnoj svojini. Pravo i država se ponašaju kao nepristrasan čuvar napretka koji više ide u prilog vladajućoj klasi i tako zakon sve tretira kao jednake, bez obzira na velike ekonomske i socijalna razlike, i drugo u smislu da pravo nije samo čuvar poretka od protivnika, već je satavni i neophodan deo mehanizma ekonomske eksplotacije.
• Pravo je temelj društvene kohezije zahvaljujući tome što je ono plod čitave mreže različitih socijalnih grupa od kojih svaka poseduje izvesnu količinu moći.pravo se pojavljuje kao kompromis između raznih interesa i socijalnih grupa, tako da može izražavati i interese siromašnihdruštvenih slojeva. Usklađujući različite interese i dovodeći ih u stanje međusobne ravnoteže, pravo ostvaruje relativnu samostalnost (aotonomiju) u odnosu na društvo. Samostalnost prava dolazi do izražaja u demokratskim državama, za razliku od totalitarnih u kojima je pravo potpuno u službi političke elite moći.






4. ZAKLJUČAK
Uzroci koji su doveli do ekološke krize nalaze se u poremećenoj ravnoteži između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih, demografskih i tehnoloških potreba čovečanstva. Ekološka kriza se ispoljava u iscrpljivanju prirodnih resursa i zagađenju čovekove sredine.
U savremenom svetu sve je dominantnije i sve je više prihvaćeno saznanje da ekološka kriza i ekološke katastrofe mogu dovesti do uništenja čovečanstva. I upravo zbog toga što su ekološki problemi postali globalni problemi koji bitno obeležavaju i karakterišu savremeno društvo polako prevazilaze političke rzlike koje postoje između pojedinih država u cilju traženja rešenja za već nagomilane ekološke probleme.
Glavna stvar koja bi pomogla rešenje ekoloških problema je očuvanje životne sredine radi očuvanja čovečanstva, a to će se postići samo udruženim radom, kao i povećanjem proizvodnje hrane, da ne bi došlo do bolesti među ljudima, a takođe i povećanjem broja mladih, smanjenjem migracija iz narazvijenih u razvijene delove sveta. I na skupovima širom sveta ističe se da se preostali resursi moraju sve racionalnije koristiti, a čovekova prirodna sredina sistematski i razumno štititi od degradacije civilizacije.
Postavlja se pitanje da li će ikad biti prevaziđeni ekonomski interesi između razvijenih i nerazvijenih zemalja, pokazaće se u budućnosti.
Pošto su priroda i društvo povezani, moramo naglasiti i da se savremeno društvo ne može zamisliti bez postojanja prava.
Pravo je skup određenih propisa koje donosi država, koji regulišu odnose i ponašanja ljudi, čija se primena osigurava prinudom državne sile. Pravo postoji da bi se regulisao društveni život i da bi se obezbedio društveni razvoj.
Pojam prava je veoma složen i u sebe uključuje političku, ekonomsku, socijalnu, kulturnu i antropološku dimenziju koje treba u celini i skladno razvijati u društvu. Od prava se očekuje da što više doprinosi proširivanju ljudskih prava i sloboda i što boljoj njihovoj zaštiti kao i očuvanju životne sredine.



LITERATURA
• „SAVREMENA SOCIOLOGIJA“- Prof. dr Snežana Pantelić-Vujanić
• „SOCIOLOGIJA“- prof. Dr Ljubivoj Gvoić
-prof. Dr Smilja Rakas
• „SOCIOLOGIJA“-prof. Dr Mihailo Pešić
• „SOCIOLOGIJA“-prof. Dr Miodrag R. Đorđević
• „SOCIOLOGIJA MENADŽMENTA“-prof. Dr Smilja Rakas
• „SOCIOLOGIJA U BIZNISU“- prof.dr Asen T. Videnov-Senko
http://sr.wikipedia.org/wiki/Србија
14-12-2009 10:06 AM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
jasminamina89 Nije na vezi
Junior Member
**

Poruka: 2
Pridružen: Dec 2009
Poruka: #2
RE: ekološki problemi i pravo
Prilog


Prilog(a)
.doc  Ekološki problemi i pravo.doc (Veličina: 32.98 kb / Preuzimanja: 6318)
14-12-2009 08:23 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Ekološki menadžment 2 Maja 0 1,912 20-07-2012 04:09 PM
zadnja poruka: Maja
  Ekološki značaj specijalnog rezervata prirode Zasavica Maja 0 1,622 20-07-2012 03:58 PM
zadnja poruka: Maja
  Gotovi seminarski radovi PRAVO Maja 0 7,709 11-03-2012 09:33 PM
zadnja poruka: Maja
  Ekološki hazardi i rizici Maja 0 2,574 03-02-2012 09:29 PM
zadnja poruka: Maja
  Problemi pri istraživanju izbeglica sa Kosova i Metohije Dzemala 0 1,830 14-04-2011 05:42 PM
zadnja poruka: Dzemala

Skoči na forum: