Dušan Kovačević - "Sabirni centar"

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz književnosti.

Dušan Kovačević (12. jul 1948. godine, Mrđenovac pored Šapca), akademik, dramski pisac, scenarista i pozorišni poslenik. Gimnaziju je završio u Novom Sadu 1968. godine. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju studirao je u Beogradu, diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine.

Zapošljava se u TV Beograd kao dramaturg gde radi do 1978. godine. Od 1986. do 1988. radi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u zvanju docenta. Od 1998. godine je direktor Zvezdara teatra u Beogradu. Dušan Kovačević je član Krunskog Saveta Aleksandra Karađorđevića. Izabran je za dopisnog člana SANU oktobra 2000. godine, a za redovnog člana SANU je izabran na Izbornoj skupštini 5. novembra 2009. godine. Postavljen je 2005. godine kao ambasador Srbije i Crne Gore u Portugalu.

Kada se govori o Dušanu Kovačeviću, dramskom piscu, može se slobodno reći i to da je on naš savremeni Nušić. Napisao je više dramskih dela sa komičnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smešnog i krajnje ozbiljnog, lepog i ružnog, stilizovanog i vrlo primitivnog (ponašanja), tradicionalnog i skorojevićkog. Takva slika društvene stvarnosti i tekućeg života biva ne samo jako prepoznatljiva nego i potpunija i kompleksnija. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu, uostalom kao što je isprepleten sam život. Najpoznatija njegova ostvarenja su:
• Maratonci trče počasni krug (1972.),
• Radovan III (1973.),
• Proleće u januaru (1977.),
• Svemirski zmaj (1977.),
• Luminacija na selu (1978.),
• Ko to tamo peva (1980.),
• Sabirni centar (1982.),
• Balkanski špijun (1983.),
• Sveti Georgije ubiva aždahu (1984.),
• Klaustrofobična komedija (1987.),
• Profesionalac (1990.),
• Urnebesna tragedija (1991.),
• Lari Tompson, tragedija jedne mladosti (1996.),
• Kontejner sa pet zvezdica (1999.),
• Doktor Šuster (2000.).
• 20 srpskih podela (Srba na Srbe) (2008.)


Napisao je i scenario za film Podzemlje Emira Kusturice, da bi potom od toga načinio i prozu. U svim ovim delima Dušan Kovačević daje sve aspekte svakodnevnog života, bojeći ga s vremena na vreme i aluzijama na politiku i sve što je ona nosila sa sobom. Kao što rekosmo, radnja njegovih dela, ma o kom dramskom delu da je reč, zahvata obično više nivoa društvenog života, razna zanimanja i ideološka opredeljenja u vremenu koje nam je blisko i po sadržajima vrlo prepoznatljivo. Objavio je i knjigu "Vek, kalendar za godine koje su prošle" (1998.). Živi i radi kao profesionalni pisac u Beogradu.
1.1 Dramska poetika Dušana Kovačevića

U pozorišnoj tradiciji Srba, od "Traedokomedije" Manuila (Mihaila) Kozačinskog (1699-1755), dramskog dela školskog pozorišta iz 1734, pa do Branislava Nušića (1864-1938), bili su cenjeni pisci drama s motivima iz mitova i istorije nacije. Pokušaji humornog opisivanja vlastite nacije, razmišljanje na račun sopstvenih zabluda i detronizovanje sopstvene mitomanije nerado su prihvatani u srpskim teatrima 19 veka. Evo primera: komedija "Rodoljupci", najznačajnijeg komediografa Srba, Jovana Sterije Popovića (1806-1856) u kojij je srpski nacion prikazan nimalo privlačno, čekala je na premijeru nekoliko decenija, i prikazana je tek 1904. u Narodnom pozorištu u Beogradu. U ovom veku a naročito u naše dane, ovaj odnos se izmenio. Zašto se pisci danas lakše odlučuju za komički žanr, i zašto i pozorište i publika rado prihvataju savremene komedije? Razloge tome valja tražiti u činjenici što je današnji čovek prevaren velikim nadama nekoliko puta za svega nekoliko decenija sklon da se svemu na svetu podsmehne. Zato je komedija uprkos tome što živimo u svetu čija nas budućnost ne ispunjava optimizmom, postala prirodni izraz našeg vremena. Za današnjeg gledaoca više ne postoje velike istine nego samo male laži.

Dušan Kovačević se pojavio u pravom trenutku. Već od prvih njegovih komedija, izvedenih u Ateljeu 212 u Beogradu, ("Maratonci trče počasni krug", 1972., "Radovan III"-1973, i "Proleće u januaru" 1976), bilo je jasno da je reč o piscu koji podrazumeva sve vrline naroda iz kojeg je ponikao, ali koji, njegove nedostatke zablude nitkovluke i gluposti često izlaže nepoštednom smehu. Publika Beograda prihvatila ga je već posle prve premijere, što je možda iznenađenje jer svet koji slika Kovačević jeste smešan, ali sa njim se ne pravi humoristički kompromis, a to je karakteristično za Kovačevićeve predhodnike u srpskoj dramaturgiji, Branislava Nušića i Aleksandra Popovića.

Ako komedije Dušana Kovačevića situiramo u Evropski kontekst (pri tom valja pomenuti samo dve, verovatno najznačajnije: Sabirni centar, 1982, i Balkanski špijun, 1983), uočavamo da Kovačević poznaje iskustva teatra apsurda u građenju rečenične konstrukcije i igri rečima; da se u prvim komedijama, u korišćenju satiričnih elemenata javlja daleka asocijacija na Alfreda Žarija; da je povremena autoironija slična onoj koju neguje Slavomir Mrožek, ali sve ove srodnosti ne dovode u sumnju izvornost Kovačevićeva dramaturškog rukopisa. Možda bi moglo da iznenadi uverenje da ovaj komediograf, koji moderno misli i piše koristi, kao i Branislav Nušić, gotovo sve "sastavne delove", dramskog dela tvorca teorije drame, Aristotela (priču, karaktere, misli, govor, muzičku kompoziciju i scenski aparat) i da je, uprkos profilu Ateljea 212 koji mu je omogućio ime uspelog i modernog pozorišnog pisca u suštini dramatičar realističke orijentacije.

Kovačević čvrsto veruje da drama mora da počiva na priči. Fabule njegovih drama striktno su građene na jedinstvu radnje i svaka predstavlja priču koja ima početak, sredinu i kraj. I nešto što je Kovačevićeva specifičnost: kad bi se iz njegovih pozorišnih priča uklonio humor bile bi to veoma "crne" priče. Krila humora pomažu im da publika prihvati (a do toga je Kovačeviću vidljivo veoma stalo) iako je manje više svesna da se smeje sebi. Zato je prirodno što i Kovaević priklanja uverenju da je u umetnosti najdelotvorniji spoj tragičnog i komičnog (neko je jednom rekao da je smeh za one koji misle a tragedija za one koji osećaju. To i jeste tako nekako.)

S velikom pažnjom, Kovačević sledi drugi dramski element Aristotelov: građenje karaktera (sve likove iz mojih drama ja znam sjajno, znam ih kao žive ljude). Ipak želi da ti likovi i liče
1.