Obrazovanje. Nešto što smatram najvažnijim u životu jednog čoveka. Ali kada kažem obrazovanje, mislim, ne samo na ono fakultetsko, već i životno, duhovno. Znate kako se kaže džaba nekom fakultet ako nije uspeo duhovno da sazri i da pronikne u sebe i svoje želje, namere, ciljeve. Nikada nisam cenila ljude po tome šta je ko završio ili uradio. Smatrala sam da mnogi imaju taj dar izražavanja i bez tog, što se naziva fakultet. Ali, onda sam se pitala, ako ih ima, onda su retki, a ti retki često stavljaju neke druge vrednosti u prvi plan. Treba živeti život. Umeti da raspoznaš dobro od zlog, sebičnost od darežljivosti, iskrenu nameru od one izopačene. I da li ljudi misle da mogu da prepoznaju to kod nekog ili veruju u nečiju dobru nameru zato što misle da su svi ljudi dobri. Ne delim ljude na dobre i zle, samo na one koje znaju šta hoće a šta ne u životu. Onima koji znaju šta neće skidam kapu. 

Ljubav. Relativnost. Opsesija. Bolest. Stanje produhovljenosti. Buđenje. Mogla bih da nabrajam i nabrajam. Sećam se reči Antoni de Mela, parafraziraću: Vi niste stvarno zaljubljeni u određenu osobu, vi ste samo zaljubljeni u svoj sud o njoj, kako se zaljubljujete tako se i odljubljujete. Proces je isti. Mislila sam da mogu da definišem ovaj pojam, bar kad je u mom slučaju reč. Patrijahalno sam vaspitana i verujem u ljubav. Ali, u današnje vreme se sve izokrenulo i izopačilo.V erujem u onu priču o princu na belom konju, koju sam slušala odmalena. Ne tražim previše: poštovanje moje ličnosti i onoga šta radim, podršku u svakom trenutku, razumevanje. Da sve bude po bontonu: darivanje cveća, otvaranje vrata, poljubac za laku noć. Ali, ponekad previše očekujemo, zar ne?

Sreća. Takođe relativna stvar. Mnoge stvari donose sreću. Znate onu dobru poznatu: život čine male stvari. Ali nekad se ne zadovoljavamo njima. Kako sebično od nas. Ili možda u dubini duše znamo da je to ostvarljivo, ali mi težimo nečem višem. Kad mogu da kažem da sam srećna? Kad mi je sve potaman u životu, ili kad sam ostvarila približno ono što zovemo mogućim. Smatram da moja sreća zavisi od emotivne ispunjenosti. E, onda se pitam da li je ljubav pokretač mnogih stvari u životu ili predstavlja samo uslovljenost da budemo srećni. Postoji mnogo stvari koje u meni bude sreću. Posao, poezija, pisanje, društvo, osmeh na dečjem licu, cvrkut ptica, miris cveća, ruža u mojoj bašti, priroda oko mene... I zašto onda nismo u potpunosti srećni? Ponovo ću parafrazirati Antonija de Mela: Moja sreća ne zavisi od vas. Kad god sam u vašem prisustvu oko mene svira orkestar i čujem tu predivnu simfoniju zvukova, ali i kad odete od mene muzika ne prestaje da svira. Onda ja grešim. Treba ipak uživati u svim sitnicama. Treba voleti, ali ne na taj način da to predstavlja opsesiju, jedan od uslova da budemo srećni. 

Kao što znamo svi ljudi su različiti. Neki imaju taj dar da prepoznaju ono što im je potrebno da u životu vole prave osobe, budu srećni, neki ostaju u tom mraku kroz koji idu mlatarajući rukama i pokušavajući da pronađu tračak nade i zrak svetlosti. Pronađite sebe i znaćete šta dalje.